Изложба Драгослава Живковића у Књажевцу: Фокус унутрашњег погледа

КЊАЖЕВАЦ: Изложба цртежа и слика средњег и мањег формата Драгослава Живковића, познатог уметника из Књажевца, организована је у тамошњем Завичајном музеју поводом промоције монографије (аутор Драган Јовановић Данилов) о делу овог уметника. Изложени радови су настали у последње две  деценије, а један издвојени део поставке се односи на његова најранија, гимназијска дела. Како је реч о уметнику који се рано формирао и остао доследан својој поетици већ неколико деценија, овај део поставке са раним радовима не излази из датог контекста.
i
Фото: Ilustracija

У делу Драгослава Живковића је понекад тешко наћи границу његовог личног света и опште атмосфере магичног града на обалама Тимока. За потребе музеја, односно сталне поставке, аутор је илустровао различите периоде Тимочког краја, од праисторије, римљана, преко средњег века до данас. Ради се о делима великог формата, а једна од слика, која је инспирисана ктиторском композицијом – фреска Богородичине цркве у Доњој Каменици, већ залази у домен његове личне, сликарске иконографије. Драгослав Живковић је сликар поетског и мистичног реализма, тако да лако обухвата задате теме и уједно ствара сопствени опус. Постоје многа тумачења његових пејсажа са усамљеним дрветом, мртвих природа које су више архитектуре неког футуристичког града, бројних аутопортрета... Ипак, оно што највише плени су слике са групама људи обухваћених неком тематиком. На овој изложби то су слике: „Покладе“, „Ече хомо“ и „Књажевац“ и неколико цртежа. Пред некима од њих као што је то цртеж са младенцима, стојимо затечени, управо као сами младенци, предосећајући драму датог тренутка и предстојеће будућности.

На сличан начин, фигуре из слике „Покладе“ иако су очигледно инспирисане стварним ликовима и имају своје личне физиономије, уметничким средствима постају нешто „већ виђено“ односно на унутрашњи начин препознатљиво. Љупкост ових смешно-страшних фигура које као да позирају у тамном, безвременском простору обрнуте перспективе, додирује нека урођена сећања, неки заједнички код. Такви су и цртежи „Литија“, „Појање прстену“, „Сестре“, који су део сталне поставке. Девојке окупљене око прстена који предсказује могућу удају су невероватно различите, понеке гротескне, чежњиве, залеђене у немом ишчекивању. Њихова физичка различитост и појединачна несавршеност  доведени су до јединствене лепоте, као да се цео људски род представио у  најбољем светлу. Опет имамо то преображавање појединачног у универзално као и преображавање дате људске несавршености у естетски лепо.

У ствари, ту је тежиште Живковићеве поетике. И када приказује машкараде, убоге сељане окупљене у литији, или неку несрећну породицу, виле и вилењаке, уметник се фокусира на оно што је позитивно, прихватљиво. Усред опште сете и драме, усред самоће и туге родитеља због губитка детета, усред свих различитих животних тегоба, Драгослав Живковић нам нуди  дискретну, тешко схватљиву лепоту овог света. То јесте заиста ретко. Колико је његов уметнички рукопис аутохтон, односно дисонантан у привидној какофонији уметничких поетика 21. века, толико је редак и тај уметнички став афирмације живота. Овај нежни бунтовник нуди росу у пустињи, нешто заиста ретко.

Већина осталих цртежа на изложби приказује појединачне ликове људи или мистична човеколика бића. Женска мистична бића су најчешће шематизована, илустративна, готово груба, док бројни аутопортрети плене недокучивошћу и личном тајном. Драгослав се труди да и технолошки буде доследан користећи меке металне оловке од олова и калаја за прецизне цртеже или црвене креде (сангина и сепија), угљен на платну фиксиран туткалом. Ликовна средства: одсуство перспективе, односно покрет догађаја ка гледаоцу; сечење композиције у доњем делу; тамна, флах позадина; светлост која избија из фигура и предмета, поигравање са бојеним, комплементарним и суплементарним односима у циљу сугестивног, симболичког значења; помажу да се изгради жељени свет. Спорадично одступање од пропорција и анатомске прецизности у фигурама људи управо гради његову личну иконичност, нешто што одмах разумемо и прихватамо, као средњовековне фреске.

Оливера Гаврић Павић

EUR/RSD 117.5629
Најновије вести