„Неопланта“, „Бан Банк“ и сада „Било једном у Новом Саду“. Прва два било је док је Урбан водио Позориште „Деже Костолањи“ и навикнути на ту поетику, приметно је било изненађење у публици, па и делу критике, да је „Било једном у Новом Саду“ мјузикл за који се стално тражи карта више. Отуд и расправа о савременом позоришту и какво је оно, која није сасвим исцрпила тему, јер је покрила само један део сложене појаве. У Сваком случају, било је јако лепо седети у публици у другом граду, другој земљи, и уживати у ономе што заиста јесте представе сезоне у граду из којега долазиш, па и шире.
У представи „Невидљиве земље“ Сандрине Линдгрен и Ишмаела Фалкеа, Позоришта „Ливсмедлет“ из Финске, осветљене су нове територије које су последњих година честа тема у вестима, па и у уметничким делима. Миграције, прецизније избеглиштво због ратом захваћених предела, двојац из Финске приказао је на веома суптилан начин, кроз театар објеката.
Осим што пажњу гледалаца заокупирају минијатурне фигурице које представљају запаљене градове, колоне људи, чамце, страдалнике, граничне прелазе, посебно креативно и прилично иновативно средство које узима форму објекта у представи „Невидљиве земље“ било је људско тело. Двоје извођача наизменично постаје сценографија на начин да уз мало светлосних и други ефеката превоји мишића, зглобова, коже, постају планине, пустиње море… И на плану значења ова поступак је допринео емотивној компоненти представе у којој се ненаметљиво апелује на саосећање, негу и бригу сваког дела тела, планете.
У овом избору из програма позоришног фестивала „Тест“ у Темишвару, који 15. пут организује Државно мађарско позориште „Чики Гергељ“ и постаје све познатије у овом делу Европе као острво аутентичне, узбудљиве уметничке праксе, представићу још перформанс „Исмена плеше“ Криштофа Саба, копродукцију ансамбла F. A. C. E. и Центра за визуални перформанс из Келна (Немачка). Ово дело је потпуно неконвенционално у погледу израза који чине три односвна аспекта – физички театар, музика и видео пројекције. Физички театар у овом перформансу чине три готово сасвим апартна извођачка чина, од којих највише пажње привлачи шибари ритуал везивања. Музика је изразито медитативна, техно, са моментима када пређе у индустријски метал и панк, а визуалну компоненту чине XR пројекције на сва три зида позоришне сцене које од позорнице готово да праве неку нову (виртуалну) реалност.
Игор Бурић
