Реч је о тексту који је пре неколико година победио на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст, а који је једна стилски веома необична пародија, готово стриполики сценарио за једну од омиљених алегоријских и митоманијских прича (не само) са ових простора о племену које спремно дочекује апокалипсу и, у том контексту што да не, ванземаљце.
Породицом Кољибаба председава баба, на врху планине – националног парка – Кољигора. Она ће учинити све да се испуни пророчанство и да последњи наследник изворног бића њеног поколења буде последњи и први који ће упловити у ново доба.
Овај ниво вишеструко је помешан са нивоом приче у којем препознајемо обрисе савременог друштва, дискриминације, хомофобије, затуцаност, медијску и другу неписменост, али све време писац избегава неко конкретније и баналније поређење са стварним људима и догађајима, што и није неопходно и било би додатно потцртавање ситуације која је свима препознатљива.
Носећи се са захтевним задатаком да на сцену постави различито „илустративне“ и „енциклопедијске“ аспекте текста (слајд пројекције и детерминисање кључних појмова), редитељ, овде и сценограф и кореограф Золтан Пушкаш, посеже за једним такорећи приручним решењем да представу постави у недефинисани простор пустиње (песка), да ликове обоји живописним бојама (фризурама и „пустињским“ костимом у креацији Снежане Хорват), а да ништа додатно не објашњава, него да игру преведе много више у покрет и стилизовану драмску игру сатире, која на моменте зна да буде веома смешна (духовита).
Све подсећа на постапокалиптичне филмове типа „Побешњелог Макса“, с тим што тезе, донекле и сходно тексту, нимало нису уозбиљене, него пре постављене тако да изгледају зачудно, због чега губе обрисе реалног ткива, а додатно добијају нити фантастике.
Представа је на моменте ипак храбра, јер се суочава са наносима локалног миљеа које писац зна да назива „да комшији цркне крава“, а хијерархија која се успоставља ауторитетом, мржњом и пуцаљкама, нимало није забавна. Невоља је што Пушкаш ангажује низ глумаца чија је улога више декоративна, а драматуршка обрада сложеног комада Николине Стјепановић није увек доследна, као у случају једног лика којег прво „не видимо“, а онда ипак видимо, заједно са другим ликовима у представи.
Стилски, „Илустрована енциклопедија нестајања“ у Српском народном позоришту представља искорак, због своје креативне распосајаности, почевши од текста, преко ритуалне музике бубњева, па до редитељских и глумачких решења. На глумачком плану, истичу се улоге главног крвника Кољибаба, у тумачењу Југослава Крајнова, врховног заповедника у лику бабе коју игра Сања Ристић Крајнов, споредних, обичних ликова из живота које као својеврстан контрапункт племенским будалама играју Марко Савковић и Миа Симоновић.
Млади Григорије Јакишић све више показује формат великог глумца, а Небојша Савић као „престолонаследник“ сведено и више драмски игра главног лика, чиме успешно додаје комички ефекат целокупне игре...
Занимљива и необична представа која ће сигурно имати своје поклонике на Камерној сцени Српског народног позоришта.
Игор Бурић
