– Много се ових дана говори о изворним принципима и мисији Стеријиног позорја – каже у интервјуу „Дневнику” директор Стеријиног позорја др Мирослав Мики Радоњић. – Само ћу да подсетим да је Стеријино позорје основано 1956. са идејом да се унапређује, развија и промовише домаћа драмска књижевност и позоришна уметност, који у то време нису били на респектабилном нивоу. Током 62 године постојања, институција и фестивал су различитим делатностима остваривали овако дефинисане циљеве. Уметнички савети и већа, а у каснијим годинама селектори и жирији, доводили су и награђивали понајбоља остварења наших позоришта у једној сезони. Никада мисија Стеријиног позорја није била да на фестивалу учествују искључиво ремек-дела позоришне уметности, јер би онда уместо близу хиљаду представа и неколико стотина лауреата, у претходних шест деценија на Позорју учествовало двадесетак несумњивих ремек-дела и било награђено десетак драмских уметника.
Шта, по вама, у образложењу жирија значе, да парафразирамо, недосегнути домети Стеријиног позорја? Може ли уопште да се пореди Позорје у време Јосипа Видмара и ово данас – сетимо се, уосталом, само Ћириловљевог појма “оптимизам сећања” којим је “правдао” бројне селекције Битефа након његовог “златног доба”?
– Већ сам раније изјавио да не желим да коментаришем одлуку жирија 62. Позорја, као што то уосталом нисам никада раније чинио. Они имају аутономију и слободу у одлучивању и обавезу да своје одлуке образложе стручној и најширој јавности. Из личног искуства, пошто сам био члан жирија 12 позоришних фестивала у земљи и региону, могу само да кажем да је мој принцип био да све награде на тим фестивалима морају да се доделе, узимајући у обзир прецизно дефинисан референтни систем који сачињавају селектоване представе. Мој мандат као члана жирија није био да дајем дијагнозу опште слике позоришне уметности у нашој земљи и региону, нити да разматрам представе које нису у селекцији или су биле на сцени наших позоришта пре десет или двадесет година и тада представљале несумњива ремек-дела, већ да од понуђених остварења изаберем оно што је најбоље. Понављам, ремек-дела су у позоришној уметности врло ретка појава и ако бисмо само њих награђивали, онда би се изгубио сваки смисао такмичарских театарских фестивала.
У потоњем медијском образлагању става жирија, Предраг Мики Манојловић је оценио да је „Србија пуна упитних Стеријиних награда”. Значи ли то да убудуће, рецимо, ниједна глумица која не досегне ниво Милене Зупанчич не може да заслужи признање на Позорју?
– Сами сте одговорили на постављено питање и тиме отклонили сваку дилему. Симпатичну аналогију пласирало је Удружење драмских писаца Србије у њиховом коментару одлуке жирија 62. Позорја. “У трци на 100 метара светски рекорд износи 9,58 секунди. Да ли на сваком светском првенству или олимпијским играма неће бити додељена златна медаља ако победник не буде трчао брже или бар на нивоу светског рекорда?”
Ова година је по много чему требало да буде преломна када је реч о идеји да се поврати стари концепт базиран на домаћем драмском тексту. Да ли је сада тај концепт доведен у питање?
– Одлука о повратку на изворни принцип Стеријиног позорја није донета напречац, као што ни одлука о проширењу концепције фестивала пре десет година није донета без консултација са стручном позоришном јавношћу. Не постоји домаће позориште без домаћег аутора и то је чињеница. Не разумем чему отпор идеји да се у такмичарској селекцији Стеријиног позорја нађу представе настале по делима наших писаца, односно ауторски пројекти наших уметника који су рађени према докуметаристичкој грађи или у постдрамском маниру. Дакле, Позорје је већ уважило да у савременом позоришту не мора све да полази од класичног драмског предлошка. Интересантно је да у нашем најближем окружењу без икаквих проблема функционишу фестивали националних драматургија – Теден словенске драме у Крању, Марулићеви дани у Сплиту или Фестивал босанскохерцеговачке драме у Зеници.
Колико је ваша селекција допринела оцени жирија да нема вредних уметничких остварења, осећате ли у том контексту додатну одговорност?
– Када је реч о селекцији, она по мени представља реалну слику нашег позоришта и продукције настале према домаћем аутору у овој сезони, ни бољу ни лошију, већ реалну слику. Немогуће је да фестивал буде бољи од онога што је понуда у нашим театрима. Интересантно је да од девет представа у селекцији, њих шест је већ учествовало на преко двадесет фестивала у нашој земљи и региону и да су освојиле преко тридесет награда. Да ли је могуће да су баш сви селектори и жирији тих фестивала позоришно неписмени? Да ли заиста мислите да у селекцији 62. Позорја, у којој су, између осталих, за награде конкурисали Милена Марковић, Душан Ковачевић, Вук Бошковић, Игор Вук Торбица, Кокан Младеновић, Дино Мустафић, Ива Милошевић, Снежана Тришић, Милан Нешковић, Ирена Поповић, Владимир Пејковић, Владимир Петричевић, Дарко Недељковић, Весна Поповић, Горчин Стојановић, Марија Калабић, Лана Цвијановић, Борис Чакширан, Маја Мирковић, Јована Гавриловић, Саша Торлаковић, Борис Исаковић, Мирјана Карановић, Нада Шаргин, Душанка Стојановић, Гордана Ђурђевић Димић, Радоје Чупић, Бојан Жировић, Драган Петровић Пеле... није било оних који су више од просечног? У овој селекцији нашло се преко 40 Стеријиних награда са претходних фестивала. Било је, наравно, и одличних представа које нису ушле у селекцију – јер сам негде морао да подвучем црту – али и оне само потврђују то да, упркос тешким околностима, наши драмски уметници стварају естетски релевантна дела у европским оквирима. Ту пре свега милсим на Андраша Урбана, Егона Савина, Небојшу Ромчевића, Златка Паковића, Роберта Ленарда...
Могу ли одлуке жирија утицати на рад институције каква је Стеријино позорје? Хоће ли се о новонасталој ситуацији изјашњавати и управа Позорја?
– Стеријино позорје комплексна је и важна позоришна институција, чији је примарни циљ афирмација и промоција домаће драмске књижевности и театарске уметности, што се манифестује кроз најразличитије делатности. Од издавачке, преко документационо-истраживачке и међународне сарадње до организације најзначајнијег фестивала у нашем региону. Фестивал је дефинитивно најатрактивнији и најприсутнији у јавности. Чланови жирија својим именима и презименима, уметничким и моралним дигнитетом стоје иза одлука и преузимају одговорност за исте. Узимајући у обзир богату и за свако поштовање вредну традицију Стеријиног позорја, као и данашњи положај наше институције, тешко да одлуке једног жирија могу да бесповратно и фатално угрозе углед или све активности и рад Позорја, али свакако могу оставити позитиван или негативан утисак, зависно из ког угла се посматра. Управни одбор Стеријиног позорја у редовној процедури анализира рад наше институције и у складу с тим редовно се предузимају радње у циљу побољшања и унапређења рада, осмишљавању стратегија и модела функционисања, као и креирању нових програма. Вероватно ће сада први задатак бити преиспитивање Правилника о раду жирија.
Игор Бурић
