ИНТЕРВЈУ
НАВИКЛИ СМО ДА СЕ СМЕЈЕМО, НЕ И ДА ПЛАЧЕМО У ПОЗОРИШТУ! Глумац ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ о позоришном комаду „СЈАЈ ЗВЕЗДА НА ПЛАФОНУ”: „После представе људи одлазе кући богатији”
Представа „Сјај звезда на плафону” малог позоришта „Душко Радовић”, коју је режирао глумац Дамјан Кецојевић отворила је протекле седмице четврте „Новосадске позоришне игре” у Позоришту младих.
Реч је о комаду који је настао по мотивима истоименог романа Јухане Тидел, а који прати Јену, главну јунакињу ове приче, која пролази кроз адолесценцију док, истовремено, њена мајка болује од рака дојке. Међутим, ово није само прича о болести. Ово је прича о љубави, одрастању, пријатељству, заљубљивању, о томе како је бити ћерка и мајка у различитим животним добима. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Дамјан Кецојевић открива важне слојеве овог комада, који, иако је болан даје гледаоцима катарзу и светлост о животу.
Тежак је пут главне јунакиње до спознаје живота, наде и наслеђа, које сви ми носимо са собом до краја. Како се у вашој представи стиже до тих „звезда на плафону”?
– Тако што се све оно што нам се десило и што ће се десити у животу носи са собом. Не стављају се ствари у заборав и под тепих, него се обрађују и тера се даље кроз живот са свешћу о томе шта наслеђујемо, шта добијамо од родитеља и блиских особа. Говорим превасходно о нематеријалним стварима. Живот иде даље, а оно што је јако битно, а стално заборављамо, је да је саставни део живота и смрт. Треба да се трудимо да онда то не склањамо и не правимо се да се она не дешава, него да имамо свест о томе и са тим идемо даље до краја.
Да ли вам се чини да се у нашем друштву избегава разговор о смрти и болести и шта бисте рекли, на који начин уметност може да помогне да се та тишина разбије?
– Мислим да се већина уметника бави том темом јер их интригира, али као друштво нисмо спремни да се са њом суочавамо и онда се то, наравно, осликава и на разноразне ствари које су у контакту са смрћу, попут болести, третмана у болницама, недостатка хосписа, места где људи могу да оду, а да се не осећају понижено у болести и коначници. Мислим да је јако битно да се бавимо тиме, а да у томе може да помогне и уметност, између осталог. Уметност може непосредније о томе да прича, јер она, поред информација, носи и емоцију, која омогућава да се кроз тему можда лакше плови.
Не подилазите публици, већ директно дирате рану која може да заболи, али на крају гледаоце ипак сачека позитивна порука и катарза. Колико вам је била важна нада као наративна и емоционална компонента у овом комаду?
– Била је веома важна. То је, заправо, била полазишна тачка за представу, јер када сам имао прилику да прочитам роман који је писала ауторка, која је све то доживела, схватио сам да из те књиге избија живот. Иако плачете, видите наду и да ће особа, као што је Јена, која је кроз све то прошла израсти у једну врло квалитетног човека и да је део њеног квалитета управо то њено искуство. Мени је било јако битно да већ у самој драматизацији, у договору са драматуршкињом Тијаном Грумић, живот преовладава. И то је неминовност јер је главна јунакиња у годинама када нас живот гура, када нам даје снагу и енергију да имамо вољу да превазиђемо много више ствари. И када живот неумитно тече без обзира на то шта се око нас дешава попут првих заљубљивања и журки и то је било битно да се пренесе у драматизацију. Онда је, наравно, било могуће даље правити представу која има тај квалитет у себи. Када сам био у припремама за представу случајно сам чуо Констрактину песму „Мама”. Дуго сам се ломио да ли да је инкорпорирам у представу или не, али заправо, на крају ми је та песма веома легла јер говори о неком наслеђу и о ономе што остаје после, што је још један аспект у представи. Доста је лако ишло са младим глумцима који опет имају ту енергију против које човек не може да се бори него се само пусти.
Публика, како деца, тако и одрасли, се током гледања и смеје и плаче, баш као и глумци на сцени. Да ли нам то показује да на крају дана ипак разумемо једни друге у неким универзалним темама попут болести и губитка?
– Да. Фасцинантно ми је да на ову представу људи врло слично реагују, иако је представа тешка, иако људи плачу, они понесу много тога са собом и не оду „у подрум” (смех). Кажу да кући оду богатији. Заправо, оно што је лепота је колективни чин који људи доживљавају у биоскопу или позоришту. Навикли смо да је друштвено прихватљиво да се у позоришту сви наглас смејемо и делимо ту врсту емоције, а оно на шта нисмо је да ридамо у публици. Добро је што публика слично реагује, па онда они који се можда суздржавају да не плачу, јер их је срамота пошто су други људи око њих, се пусте јер виде да су се и други пустили, тако да је то нека лековитост. Друштво не да је спремно него је жељно неког дубљег садржаја, које није питање свакодневице и тема које се врте у медијима.
Имао сам храбрости да кроз режију нешто кажем
Овај комад је у Шведској доживео своју екранизацију, јесте ли ви размишљали о томе да овај пројекат прилагодите и за велико платно?
– Нема шансе (смех). Прво, ја се бавим режијом јер сам дуго година радио као сарадник на сценском покрету или као кореограф са неколико редитеља који су мени у животу били битни и ту бих издвојио превасходно Ању Сушу и Бојану Лазић. Прошао сам кроз неких 150 процеса са разним редитељима и са стране посматрао занат и имао могућност да се упустим у режију, али и храброст да и ја нешто кажем. Што се тиче филма, ја сам ту неписмен (смех), чак и као глумац нисам толико искусан, а као редитељ поготово, тако да бих то препустио људима који ипак знају тај „језик”, јер се често дешавало да се представе пребаце на екран па више делују као нека ТВ верзија драме, што није добро. Мислим да филмски језик има свој језик и људи који се баве филмом би вероватно ову причу подједнако добро испричали, али на неки филмски начин. А ја томе нисам вичан, бар не још увек, и не довољно луд да се у то упустим (смех), мада је било предлога са неколико страна.
У представи пратимо три Јене различитог узраста. Због чега сте одлучили да она најстарија има неку врсту отклона на ситуације у односу на ону која је главна јунакиња и да на живот гледа другачије од ње?
– Када смо причали Тијана Грумић и ја о драматизацији обоје смо дошли на идеју да треба да постоји више Јена, минимум две, а можда и три, јер та подела омогућава публици да лакше прати представу. Кад једна особа треба да изнесе све то онда ми са њом некако много брже превазилазимо, али оно што је интересантно и у животу је да ви неке ствари, које гледате са дистанце, посматрате другим очима. Не само на нешто што је тешко и страшно, него и нешто што је лепо и узбудљиво. Друго, када старији посматрате себе у ситуацијама које су компликоване имате потребу да помислите: да ли сам могао другачије да реагујем, па је и то исто нека могућност старије Јене да се опрости са мамом на неки други начин. Лепо је што оне деле те емотивне моменте. Намерно смо ишли на то да једна има врхунац у једном моменту, друга у другом, а онда да све што је лепо се везује за чисту и невину Јену која је најмлађа, потом и да се представа заврши кроз сећање на то када је све то било лепо и да се са тим сећањем иде даље у живот заједно са свим овим што се десило између. Та подела Јене на неколико глумица је јако добар потез и омогућава неколико нијанси различитих емотивних линија. Вероватно и то омогућава да се шири спектар веже за представу и доживи катарзу.
Владимир Бијелић