Лазар Дунђерски (1834-1917), један од најбогатијих и најутицајнијих пречанских Срба, помогао је рад српског глумишта изградивши позоришну зграду и уступивши је на коришћење нашем најстаријем театру, уз симболичну надокнаду - за једну форинту годишње!
Зграда је била дика и понос, изграђена по нацртима архитекте Владимира Николића и налазила се у дворишту садашњег хотела “Војводина”, некадашњег хотела “Царица Јелисавета”, који је био у власништву Дунђерских.
Академија ће бити прилика и за подсећање на Лазареву кћерку Ленку, најпознатију музу српског песништва, која је сахрањена на данашњи дан 1895. године.
Ленка је била омиљена узор-девојка, коју су красиле многе врлине, уз то и инспирација великог Лазе Костића, којој је посветио версе у Госпођици Л. Д. у споменицу, као и једну од најлепших љубавних песама српске књижевности Santa Maria della Salute.
О Ленкиној смрти 21. новембра 1895. известили су своје читаоце и листови онога времена, а највише пажње посветио је новосадски Наше Доба.
„Лицем на св. Аранђела Михаила искиде се из венца дичних Српкиња један цветак, који тужни догађај порази не само уцвељене родитеље већ и сваког Србина и Српкињу“, писало је у Нашем Добу 11. (23.) новембра 1895. „Ленка Дунђерскова, непрежаљена мезимица ћерка господина Лазара и госпође Софије Дунђерскове, преминула је напрасно у граду Бечу, боловав само девет дана у тифусу а задав неизлечиву рану не само својим родитељима и осталој родбини него и свима, који су је познавали... Тело незаборављене покојнице биће данас у суботу, 11. о. м. (23. новембар по новом календару, прим. прир.), у 11 сати пре подне у месту рођења, у породичној костурници сахрањено“.
У среду 15. (27.) новембра 1895. лист Наше Доба, објавио је још један некролог текст о самом чину сахране обављеном у Србобрану: „Укоп је трајао од подне до близу три сата по подне. Учешће народа се показало велико, јер народа беше ту како из места тако и из околине, особито из Нов. Сада, па и из неких даљних у великом броју. Многим венцима, и из места и са стране, беше окићен сандук млађане покојнице а телеграми стизаху са свих страна, и из далеких крајева (...) Док је погреб трајао, звонила су звона по свим српским и страним црквама у Сентомашу и у Новом Саду“...
Из даљег текста сазнајемо „... да се покојница, већ пошавши на пут у Беч пре две недеље, није добро осећала, али ни она ни породица њена нису слутили на какву већу болест.
У Беч је отишла са својом матером после једне вечерње забаве у Новом Саду, да тамо проведе неко време, да би се затим вратила у Нови Сад.
Али на жалост ту паден у болест тифус, и за неколико дана, мада су јој тешко забринути родитељи дозвали највештије тамошње лечнике професоре не жалећи ни силног труда ни трошка, за неколико дана премину у цвету своје младости, навршив истом 25-ту годину свог живота“.
Ленка је много помагала своме оцу у његовим великим пословима и била „његова десна рука“, а о особинама које су красиле лик ове „добре душе“, Наше Доба пише: „Покојница је као најмлађа неудата кћи не само нежно одгајена него и у домаћем послу и школским наукама са великом бригом научена.
Родитељи су с њом у томе у толико више успеха постигли што је она већ по природи била рођена за посао и науку.
Као добра Српкиња радо је неговала и српске ствари, походила српске забаве, позориште и потпомагала их као и родитељи јој. Исто се тако старала и за сиротињу, те би и сама као помоћница добротворних друштава заишла и купила прилоге са добротворне цели.
О овогодишњем нашем ускрсу позајмила је у овдашњем Дунђерсковом позоришту – које је, као што је познато, њен родољубиви отац подигао – за први приказ ’Балканске Царице’ своје црногорско одело па га затим српском позоришном друштву и поклонила...“
Дејан Томић
