С друге стране, ако раде посао – реклама, колико год вицкаста и шармантна била, чист је бонус.
А како у реалном, тако и у виртуелном свету: добар глас (објава) далеко се чује. Чак и без плаћеног спонзорства, то јест, „целофана“ и машнице.
Ок, садржаји који се каче на Јутјуб требало би, бизнис логика налаже, да буду занимљиви и оригинални како би привукли што више претплатника.
О интересовањима се (баш као некад о укусима) у ово наше доба, пак, не расправља – не толико због тога што је непристојно, колико зато што је одавно постало беспредметно и бесмислено. У преводу, коме пође за руком да некога одврати од садржаја који му се мили, свака част. Јер, не помажу ту аргументи типа „примитивно је“, „досадно“, „неадекватно“... Под слоганом „мој Јутјуб - моја ствар“, свако гледа шта му срцу драго.
А шта на том „слобода народу“ каналу највише занима? Хит је, наравно, све из зоне „да завиримо у туђе двориште“ – ко је кога преварио, ко с ким и када је нешто што се баш и не би смело; потом је ту категорија „здравље/здрав и срећан живот“ – шта (у теорији, наравно) јести и пити, како дисати, спавати, седети; популарни су и „шарени“ модни канали са свим тим инфлуенсеркама и блогеркама, баш као и другарске „скривене камере“ илити кад вам пријатељ „среди“ вирал.
У преводу, у највећој смо мери програмирани на „сузе, скандал и туђ блам“ надржаје, које у стопу (вруће-хладно, лоше-добро) прате они „свети“, резервисани за ситуације из категорије „јутро после“ на тему како бити бољи, трезнији, здравији и мудрији.
Поред тога, Јутјуб као најдемократичнији медиј – тренутно могуће најјаснија и најпрецизнија слика и прилика наших жеља, стрмљења и постигнућа - нуди и (није тешко претпоставити, а број прегледа то и потврђује) нешто мање популарне снимке концерата, представа; ту су и занимљива предавања, онлајн часови математике, страних језика и чега већ пожелите, курсеви кулинарства, плетења, шивења, преживљавања у пустињи, прашуми, дивљини... Модне ревије најпознатијих светских дизајнера, филмови, шетње метрополама, журке у најпознатијим баровима и клубовима. Све на клик.
Кликћем, наравно, и ја. Лутам интернетом и инстант „мењам средину“, најчешће завршавајући путовање у друштву Кирстен Дирксен и малих (све мањих) животних простора, које људи (уморни од урбане цивилизације и инфраструктурних постигнућа) широм планете помно и пажљиво уређују и приводе функцији. Шта да кажем, одушевим се сваки пут кад откријем да је живот (и то врло пристојан) могућ и у преуређеном аутобусу, до у детаљ пицнутом контејнеру, гаражи или, рецимо, у кућици на дрвету...
И тако сам, преко преуређене штале негде у Шпанији и старог француског имања, стигла до канадских шума. У преводу, од маслина и винове лозе, преко лаванде, до снега и медведа. Пажњу ми је привукао извесни Шон Yејмс, блогер и туристички радник из Онтарија, који је у једном тренутку одлучио да батали све градске форе и отисне се у шуму, како би усред ничега почео по „старински“ и без модерних помагала, од темеља до крова сачинио дрвену кућицу.
Гледам га како у цик зоре креће да деље, сече, тестирише, сам и без ичије помоћи прави врата, кваке, прозоре, онда нешто и скува на ватрици... Све то без струје, добронамерних комшија који би свратили на мобу и текуће воде.
Размишљам шта је то мени и бар милиону сличних из читавог света недељно сад ту
занимљиво. Ок, природа је фантастична, али се, руку на срце, „сценографија“ ретко мења. Другим речима, нема ту неке динамике, али ни (у томе верујем и јесте поента) ни вишка непотребних информација којима нас данас „поливају“ са свих страна; лагана шетња центром, поред зграда које су (облепљене вестима, понудама и реклама за нешто што углавном никоме не треба) одавно „проговориле“, довољна је за „контаминацију“ мозга, те му то „ништа“ усред шуме и Шоново „причам само кад имам шта да кажем“ дође као најквалитетнија детокс терапија.
И да, има ту још нешто. Рекла бих да овај вредни Канађанин није тек обичан ренесансни модел хипика, који се није снашао у отуђеном и од природе отцепљеном свету. А не, крије се у њему и малени јапи/предузетник увек отворен за нове пословне изазове и ноав тржишта. Јер, како другачије објаснити да је од свега што је евентуално могао да спакује у ранац када је напуштао родни Онтарио, он (гле чуда) баш ХД камеру спаковао?
У преводу: не знам да ли је хај-тек заљубљеницима у природу буђење уз цвркут птичица најдраже, али сам зато апсолутно сигурна да се често лакше заспи уз бројање новаца, него оваца...
Јасна Будимировић
