На нашој Евровизији, која из непознатих разлога носи престоничко име, иако на њој учествују певачи с различитим местима рођења и пребивалишта, учествоваће 24 песме, одабране између чак 76 пристиглих на анонимни конкурс. Конкурс је завршен 8. јануара, а два дана касније објављена је листа финалиста.
Сви радови били су потписани шифром, те су имена аутора, осим ако се нису шапутала по кулоарима, комисији била до краја непозната. Непозната су, додуше и имена чланова комисије, ваљда да ови први из тих истих кулоара не би утицали на њихову одлуку о томе ко ће нас представљати на највећем музичком такмичарском фестивалу на свету.
Међу оним који се боре за пут у Израел су нека стара, али и нова лица. Међу оним старима, али без злобе и задње намере, јесу Екстра Нена, последња представница Југославије на Еуросонгу, као и група Освајачи, али и нека необична, помало залутала имена, попут поп фолк певача Џенана Лончаревића.
Ипак, оно што је привукло пажњу публике јесте наступ Наташе и Уне – Наташе Губеринић и Уне Сенић, водитељки Плеј радија, које певају песму „Само без страха“. Ова песма део је истоимене кампање коју ове младе жене с колегама промовишу у нади да ће јавности скренути пажњу на насиље над женама. Песма, коју потписују Наташа и Уна, али и Предраг Вукчевић и Немања Костић, говори о томе да ћутање није решење и да жене нису саме, чак и кад им се чини да нема светла у њиховом тунелу.
Ово није први пут да Еуросонг постане нека врста попришта за промоцију неких кампања, циљева или идеја: од оне о уједињеној Европи, преко борбе за права сексуалних мањина, прихватања различитости у полу, изгледу, раси и вери, до политизације локалних ратних сукоба, Еуросонг се увек трудио да публици понуди нешто другачије, необичније или да укаже на неки горући проблем. Посматрајући ствари из овог угла, можемо закључити да се ова песма тематиком одлично уклапа у евровизијске трендове и да би, да доспе у Израел и отпева се на енглеском језику, сигурно добила бар делић наклоности публике.
Да ли је ова песма покушај да се ангажованим текстом и свима болном и осетљивом темом освоји глас више и осигура пут у Тел Авив или је екипа искористила прилику, таленат и добре гласове да прошири поље племените друштвене акције – сасвим је свеједно. Оно што је битно јесте све већа свест људи о потреби да се о теми насиља над женама које је и даље у врху по насилном завршетку, броју и врстама повреда, све више и гласније прича. Јер, насиље, оно вербално, али и физичко, дешава се чак и ако сте урбана, факултетски образована самостална жена из „круга двојке“. И ту је статистика неумољива. Према неким студијама, готово да нема жене која некад у животу није била жртва сексуалног или физичког насиља, злостављања или узнемиравања. Од добацивања на улици, преко прикривених понуда за „плаћање у натури“, до отвореног вређања, претњи, премлаћивања и силовања. Да, готово да нема жене која нешто од тога није доживела, укључујући и потписницу ових редова.
И зато није важно да ли ће Наташа и Уна победити на Беовизији. Оне су већ победиле, јер су проговориле. И причаће све док и последњу жену не избришемо из ове сурове статистике.
Ивана Вујанов
