Опанак је много више од обуће, он је национални симбол и део идентитета српског народа. Но, не носи га само српско становништво него и многи други народи Балкана. И сви опанци су слични, а опет се разликују. Било би неправедно не казати да и ми овде, преко Саве и Дунава, имамо опанке који су се правили од коже црне боје као земља наше равнице.
Осим што је опеван у песмама опанак је ушао и у изреке. Чувена је она коју је Вук Караџић забележио „ком обојци, а ком опанци“ сугеришући да је онај ко има опанке боље прошао. Када се хоће рећи да неко има добар желудац каже се „тај би и опанак сварио“! То колективно памћење је дуго, али нам не говори када смо почели да носимо опанке, казује нам само колико је ова врста обуће била важна у животима наших предака.
Најстарији помен обуће код Срба датира из Х века и налази се у „Спису о народима“ Константина VII Порфирогенита, византијског цара. Подаци о обући јављају се и на старим српским споменицима, али се о изгледу те обуће ништа не зна. Зна се само да је она направљена од комада нештављене коже, повијене према рису и кроз коју су провучени опута (каишеви). Но, на сличан начин се правила европска обућа у средњем веку.
– Занимљиво је да се за сличну обућу опанку на санскриту користи израз upanah (упана) која је је састављена од две речи UPA – везати, привезати и NAT – савити... Упана се и данас носи у неким деловима Индије као део свечане или свадбене ношње. Али треба рећи и да је врх на обући у Византији значио и припадност племству. Ипак, издвојила бих и ово да је врнчање једна веома важна етапа у изради опанака. Људи који су то радили називани су Врњчанима, а место Врњци. Тако да Врњачка Бања по свему судећи дугује име опанку – открила нам је конзерватор Анђелија Бранковић и одвела нас у занатску радњу „Опанак“ у Врњачкој Бањи не би ли сазнали нешто више о овој обући.
– Ми се овде бавимо израдом српског традиционалног опанка и свега што је везано за кожу и крзно. Оснивач ове радње је био мој отац Славко, а ја сам наставио породичну традицију – рекао нам је Мирко Стругаревић, чији је отац направио највећи опанак на свету од 10 волујских кожа дугачак 3,2 метра!
Карактеристика опанака је да сви имају шиљак, кљун, ћушу, кишу или врх који је на неким опанцима израженији, а на другима не. Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао је у XIX веку, а од набора при обликовању ђона постао је његов главни украс. Занимљиво је да су опанци за мушкарце имали већи шиљак, од женских, који се опет украшавају на разне друге начине. Опанци на горњем делу имају преплетај, уплетене танке траке од коже. Што је ситнији преплетај, то су опанци вреднији.
Облик опанка је био различит у разним деловима Србије. У јужним и југозападним крајевима ношени су и израђивани пресни и врнчани опанци, а у централној, источној и северној Србији ђоновски и опанци капичари. Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне. Црвењаши или црвени опанци су рађени мануфактурно од полуштављене коже.
– Опанак се прави ручно и само од коже. Некад су се правили црвени или свињски опанци, који су се правили од коже мангулица која има наранџастоцрвену боју, а после је напредовала технологија и опанци се праве искључиво од говеђе и козје коже. Свињска је данас много мање заступљена, јер је по квалитету испод друге две. Ради се на исти начин, само је прерада коже напредовала па је ми не морамо више да је штавимо него купујемо готову, погодну за израду опанака – упутио нас је Мирко.
– Облик опанка се разликује од краја до краја. Мени су најлепши ужички, јер имају изражен кљун. Најмање допадљив ми је опанак из Поморавља, а нека средина је централна Шумадија – упутио нас је Мирко Стругаревић.
Крајем XIX века појављују се штављени, трајнији и бољи опанци, познати као ђонаши, штављеници, шабачки или шиљкани од уштављене говеђе коже. И они су се носили у пределима Западне Србије, а одатле су се после 1918. постепено ширили према Источној Србији.
Капичари су израђивани од једног комада уштављене коже који као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Занимало нас је како модерни људи гледају на опанак, па смо запитали нашег саговорника.
– Неком то буде лепо и занимљиво, неки га купују као сувенир, а неко их и носи. Сада их људи носе када су неке свечаности као што су свадбе, славе и битне прославе у породица када желе да буду у народоној ношњи – објаснио нам је Мирко Стругаревић.
Марина Јабланов Стојановић
