ШТА АКО СЕ СИМПАТИКУС ИЛИ ПАРАСИМПАТИКУС „ПОКВАРИ”? Одговор зна БРАНИСЛАВ МИЛОВАНОВИЋ, српски „доктор Хаус” који лечи „сломљено срце”
Симпатикус и парасимпатикус нису неки љубавници из античког периода: они су наши покретачи, два главна дела аутономног нервног система, који ради несвесно и аутоматски, без наше вољне контроле.
Они заједно регулишу рад унутрашњих органа, крвних судова и жлезда, одржавајући равнотежу у телу.
Симпатикус је одговоран за реакцију „бори се или бежи“: активира се у стресу, опасности или физичком напору. Делује тако што убрзава рад срца, повећава крвни притисак, шири зенице, смањује варење, повећава снабдевање мишића крвљу и кисеоником и знамо за њега јер нам доктори говоре: смањи стрес, имаш висок притисак, успори.
А парасимпатикус? Он је одговоран за реакцију „одмори се и свари“: активан је када смо опуштени и у миру. Он успорава рад срца, снижава крвни притисак, подстиче варење и рад жлезда, омогућава обнову и опоравак организма. Ова два система стално делују заједно, као гас и кочница у аутомобилу – када се један појача, други се повлачи, и обрнуто.
А шта кад се један од њих „поквари“? Последице могу бити тешке, а прво на удару је – срце.
Неурокардиологија је интердисциплинарна медицинска област која проучава сложене везе између срца и нервног система. Истражује како мозак и аутономни нервни систем управљају радом срца, али и како срчане болести могу утицати на мозак.
Она повезује знања и методе кардиологије, неурологије, физиологије, психијатрије и неуроимунологије. Кад је парасимпатикус „у квару“, добијемо читав низ поремећаја: један од најчешћих су неурокардијалне синкопе, изненадни губици свести услед наглог пада ритма и притиска, често због прекомерне парасимпатичке активације. Ту су и „мождане магле“, губици памћења, поремећаји варења, знојење, немогућност сна, трнци на кожи, пад шећера...
Решење данас можемо потражити на једном месту, и то не на било ком: врхунски тим, најбољи на свету, имамо управо у Србији, у Неурокардиолошкој лабораторији Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”.
Шта ако се симпатикус или парасимпатикус „поквари”? Последице могу бити тешке...
Проф. др Бранислав Миловановић, редовни професор интерне медицине – кардиологије на Медицинском факултету у Београду и шеф Неурокардиолошке лабораторије, предводи тим који је први у Србији и региону систематски развио клиничку методологију за процену функције аутономног нервног система, с посебним фокусом на поремећаје парасимпатикуса. Он је пре 20 година први у Србији увео нову медицинску дисциплину – неурокардиологију, по повратку с едукације као стипендиста у лондонској Лабораторији „Saint Mary“ код проф. др Кристофера Матијаса.
Епидемија ковид-19 показала је важност интердисциплинарног приступа вирусној болести која је напала нервни и крвни систем, као и плућа. Истраживачки тим проф. Миловановића је рано показао да ковид оштећује аутономни нервни систем и да кардиоваскуларна аутономна неуропатија мора ући у стандардну процену код ковид пацијената.
Одатле, неурокадиологија је добила замах, а ми смо на том лету пилоти: у најновијој студији из 2025. анализира се функција аутономног нервног система у четири групе — постковид, МЕ/ЦФС-мијалгични енцефаломијелитис, односно синдром хроничног умора након ковида, МЕ/ЦФС независтан од ковида, и касна фаза лајмске болести – уз више дијагностичких тестова.
Под његовим руководством, тим стручњака Института „Дедиње“ успоставио је дијагностичке протоколе који су постали модел за примену у клиничкој пракси и истраживањима широм света – и свет долази да учи од нас.
Кад су у питању процене аутономног нервног система, ми смо јединствени јер имамо спој кардиологије и неурологије. Ми смо ту лидери у свету. У новембру ове године организујемо једини конгрес у свету из неурокардиологије, а предавачи су четири академика Европске академије наука и уметности, каже др Миловановић, који је члан ове академије. – Цела Европа нас гледа и учи од нас. Позивамо и наше докторе да се укључе, као и пацијенте, да више сазнају о својој болести.
Направили светски центар и модел едукације
За мање од два месеца, 3. и 4. октобра, у Београду се одржава 14. међународни симпозијум нонинвазивне електрокардиологије. Трећи међународни симпозијум посвећен синдрому хроничног умора, лонг ковида и синдрому постинфекције организоваће се 14. новембра, а гошћа је Грејсмари Брикали, председница Европског удружења пацијената. Овај симпозијум показаће регионалну сарадњу словеначко-хрватских и српских научника.
– На оба скупа стиже нам „крем де ла крем“ науке, а ми радимо едукацију за целу Европу – каже др Миловановић. – Направили смо светски центар и модел едукације за целу Европу, што нико није урадио, то је оно што је кључна ствар.
Ко је кандидат за оваква тестирања? Пацијенти који имају честе несвестице и жале се на слабост, вртоглавицу, мучнину, лупање срца, скокове притиска и падове шећера. Шетају се од лекара до лекара и сви закључе исто: стрес је окидач – само се не зна чега. А у овој групи, каже др Миловановић, јесте и чувена Такоцубо кардиомиопатија или синдром „сломљеног срца”, где јак емотивни шок доводи до привремене дисфункције леве коморе.
Посебну групу чине постурални тахикардијски синдром (ПОТС) и ортостатска хипотензија, стања у којима се организам неправилно прилагођава промени положаја тела. У групи обољења је и постковид синдром, али и нелечена лајмска болест или нека друга аутономна болест, попут Адисонове.
У неурокардиолошким лабораторијама, испитивање функције симпатикуса и парасимпатикуса спроводи се серијом стандаризованих тестова. Циљ је да се процени како срце, крвни судови и нервни систем реагују на различите изазове.
Први и најпознатији је тест нагиба, такозвани Tilt Table Test. Пацијент лежи на специјалном столу који се полако подиже у усправан положај, док апарати непрекидно бележе рад срца, пулс и крвни притисак. Овим се симулира прелазак из лежећег у стојећи положај, а лекар прати да ли долази до пада притиска, убрзања или успоравања рада срца, па чак и губитка свести.
Следи Валсалвин маневар, тест у којем пацијент дубоко удахне, „дуне“ у уређај и задржи дах неколико секунди. Овај поступак изазива промене у раду срца и притиску, па се може видети колико брзо се организам враћа у равнотежу – што је директан показатељ стања парасимпатикуса.
Трећи је тест стиска, у којем пацијент држи гумену лоптицу или специјални динамометар и стиска га одређеном јачином током више десетина секунди. На овај начин активира се симпатикус, а мери се реакција срца и крвних судова на статички напор.
Поред ових физичких тестова, спроводи се и стандардизовани упитник о симптомима аутономне дисфункције, који обухвата питања о вртоглавици, несвестицама, променама притиска, поремећајима варења, знојењу и другим тегобама. Ови одговори помажу лекару да резултате објективних мерења повеже са свакодневним искуством пацијента.
Нова истраживања повезују неурокардиологију са психонеуроимунологијом – науком о утицају емоција, стреса и запаљења на здравље срца и мозга. Развијају се и нови алгоритми за анализу варијабилности срчаног ритма које могу предвидети ризик од изненадне срчане смрти код неуролошких пацијената.
Дакле, неко може да вам сломи срце, можда сте тешко поднели ковид или вас је некад ујео крпељ, и да је неки стресни догађај изазвао тешке аутоимуне реакције, којима, до сада, нико није успео да нађе лек. Но, не брините, др Хаус из Београда ту је да коначно открије да „није све у вашој глави“.
