Седам жена које су стварале историју у Војводини

О њој се не учи у уџбеницима, иако је ова посланица, заједно са још шест посланица, оставила велики траг у историји српске и европске политике. На Великој народној скупштини у Новом Саду 1918, када је проглашено уједињење са Србијом, по први пут у Европи право гласа су имале и жене. Био је то револуционаран демократски искорак у време када су Енглескиње, Францускиње или Немице о праву гласа само сањале...”, запис је некадашњег Суботичанина Бориса Малагурског, српско-канадског филмског режисера и продуцента на друштвеној мрежи изнад пожутеле фотографије младе девојке с почетка прошлог века. 

Ко су биле жене које су стварале историју и поставиле основе родној равноправности као делегаткиње на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године? 

О Милици Томић, Мари Малгурски, Анастазији Манојловић, Марији Јовановић, Олги Станковић, Катици Рајчић, Манди Сударевић, које су током новембра 1918. године у 200 изборних јединица у Бачкој, Банату и Барањи биле изабране за посланице Велике народне скупштине, мало се зна. Историја је просто заборавила на њих.

Њихова имена поводом обележавања стотину година од заседања Велике народне скупштине сада се често се помињу. Историчар и директор Музеја Војводине др Драго Његован је раније рекао за наш лист да ће њихови портрети и биографија бити постављене у Музеју присаједињења у Новом Саду, чије отварање је планирано за 25. новембар.

Портрете израђују савремени уметници на основу старих фотографија које је прикупио Музеј Војводине.

О делегаткињама Велике народне скупштине могу се пронаћи штури подаци на интернету, као и у појединим издањима, а до једног смо дошли захваљујући председници Националног савета Буњеваца Сузани Кујунџић Остојић.

Међу тим делегаткињама најбројније су биле Суботичанке: Олга Станковић, Катица Рајчић, Манда Сударевић, Мара Малагурски Ђорђевић и Анастазија Манојловић, док је Милица Томић била из Новог Сада, а Марија Јовановић из Панчева. Због свог порекла, међу тим женама посланицама свакако је најпознатија Милица Томић, кћер Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, кључних личности у борби Срба за аутономију у 19. и почетком 20. века. Име је добила по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, а о њеном образовању сведочи и то што је, осим српског, говорила француски, енглески, немачки и мађарски. Године 1911. покренула је месечник „Жена”, први часопис у овом делу Европе који се бавио искључиво положајем жена. Часопис је излазио готово целу деценију.

О Суботичанкама – делегаткињама Велике народне скупштине у својој књизи „Суботица пре и после ослобођења” писао је Јосо Шокчић.

Он је написао и да су српске ослободиоце на железничкој станици у Суботици, као и у просторијама Народног одбора, дочекале у великом броју госпође и госпођице, међу којима су биле Олга Станковић, Мара, Павка и Манда Сударевић, Анастазија Манојловић и друге.

Шокчић о животу Олге Станковић и Анастазије Манојловић наводи да су биле активне чланице Добротворне задруге „Српкиња” у Суботици и одмах по доласку српске војске у Суботицу 13. новембра 1918. године биле ангажоване у помагању и лечењу војника заједно с Буњевкама Мандом Сударевић и Катицом Прчић.

Анастазија Манојловић била је супруга адвоката др Душана Манојловића, који је припадао познатој породици Манојловић у Суботици. Једно од најлепших здања у центру Суботице, Палата Манојловић, завештано је Православној црквеној општини, која је просторије издала данашњој Буњевачкој матици. Анастазија и Олга су учествовале у организовању многобројних добротворних приредби, па чак, како Шокчић наводи, и избора за мис Суботице. Биле су ангажоване и у раду Народне кухиње хуманог дела Добротворне задруге „Српкиња” „Добро дело”, где су делиле ручак сиротињи.

Олга Станковић је била супруга Војислава Станковића, директора тадашње Хрватске земаљске банке у Суботици, који је и сам био посланик историјског заседања у Новом Саду.

Имена седам жена које су учествовале на Великој народној скупштини, поводом обележавања стотину година од заседања сада се често помињу. Историчар и директор Музеја Војводине др Драго Његован је раније рекао за наш лист да ће њихови портрети и биографија бити постављене у Музеју присаједињења у Новом Саду, чије отварање је планирано за 25. новембар.

Мара Малагурски Ђорђевић потекла је из угледне суботичке буњевачке породице. Студирала је енглески језик у Лондону. Била је један од највећих бораца за самобитност бачких Буњеваца, али и афирмисан прозни писац. Године 1928. добила је од Краљевске академије награду „Цвијета Зузорић” за приповетку „Вита Ђанина”. Била је удата за сенатора Драгослава Ђорђевића.

Катица Рајчић и Манда Сударевић су биле такође Буњевке. Катица је била удата за Александра Рајчића, потоњег подградоначелника Суботице, а Манда за Врању Сударевића, великог жупана Суботице. Манда је била агилна око обнове суботичке болнице после Првог светског рата.

Марија Јовановић (1853–1939) из Панчева, девојачко Бараковић, рођена је у Бегечу на Дунаву. Удавала се три пута: за Николу Стојаковића у Бачку Паланку, за велепоседника Васу Радосављевића из Томашевца и за чувеног издавача Каменка Јовановића у Панчеву, који је, по истраживању др Иване Спасић, цео свој живот посветио борби за уједињење Српства, али га је смрт 1916. претекла и није успео да досања свој животни сан. То је, гласајући на Великој народној скупштини 1918. за безусловно присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, уместо њега учинила супруга Марија.

Ержебет Марјанов