Танасковић је за подгорички портал Борба рекао да је папа Франциско једини до сада који би, под одређеним прецизно договореним условима, могао доћи у посету Србији и да таквог после њега вероватно задуго неће бити.
Он је то рекао у одговору на питање да ли је дошло време да римски папа посети Београд и како гледа на тај евентуални чин, напомињући да то говори без икаквог прејудицирања било чега, јер за то, нема довољно информација, а ни компетенције.
Истиче да његово лично мишљење о овој изузетно контроверзној теми није нарочито битно и указује да "није тајна да је главна препрека доласку наследника на катедри Светог Петра неспремност Српске православне цркве да га позове, иако и међу нашим јерарсима у том погледу постоје нијансирани ставови".
Разлози за резервисаност наше цркве су познати и схватљиви. А папа своје посете увек сматра и државним и пасторалним, што је у логици двојне, духовне и световне природе његовог врховништва, појашњава Танасковић.
Подсећа да је папа Франциско недавно боравио у православној Грчкој без црквеног позива, али и без демонстративног противљења Атинске архиепископије.
Тежиште његове мисије, напомиње Танасковић, било је хуманитарно, повезано са односом према мигрантима, али се у општем смислу и извинио због историјских огрешења католика о православну браћу у Христу, што се у Грчкој првенствено везује за страшно крсташко разарање Константинопоља 1204. године.
Али, српска негативна искуства с Ватиканом и, посебно, Католичком црквом у Хрватској, другачија су и, што је веома битно, свежија, а у одређеном виду трају и данас. На државном нивоу у последње време је дошло до убрзавања дипломатске динамике у билатералним српско-ватиканским односима, министар спољних послова Никола Селаковић посетио је Свету Столицу, а његов колега, секретар у Државном секретаријату за односе са државама Пол Галагер у неуобичајено кратком року узвратио му је посету, да би пре неколико дана и утицајни прелат Винченцо Паља био примљен у Влади Србије, навео је Танасковић и додао:
“Очигледно је да обострано постоји свест о потреби учвршћивања и унапређивања односа, поготово у контексту регионалних збивања и процеса. Видећемо шта ће то све донети...".
