На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. Русине, којих је у то време било око 12.000, представљао је 21 делегат. Нова држава је ценила улогу Русина у раду Велике народне скупштине и подржала развој њиховог националног и културног живота у новој држави.
По казивању књижевника и публицисте Ђуре Лаћака, код Русина је гркокатолички свештеник Ђура Биндас најзначајнија и најзаслужнија личност у припремању оснивачке скупштине Русинског народног просветног друштва, најзначајније русинске културно-просветне асоцијације имеђу два светска рата.
Биндас је рођен у Руском Крстуру 23. марта 1877. године у сељачкој породици. Основну школу је завршио у свом родном селу и у Винковцима, а гимназију у Винковцима и Загребу, где је матурирао 1896. године. Богословију је завршио у Ужгороду (данашња Украјина) између 1896. и 1900. године. За свештеника је био рукоположен у великом посту 1901. године и постављен за администратора гркокатоличке парохије у Сошицама (Жумберак), где је провео шест месеци. Након тога је именован за капелана у Руском Крстуру, где је службовао и као катехета 11 година. За пароха у Ђурђеву именован је 29. августа 1912. године, потом у Куцури 1. маја 1923. Из Куцуре је 25. августа 1933. премештен у Стари Врбас, где је као парох остао до краја живота 21. јануара 1950. године. Тамо је и сахрањен 24. јануара.
Лаћак, позивајући се на писање крстурског учитеља и секретара Русинског народног просветног друштва Михајла Ковача, уредника часописа за децу „Наша захрадка” и сталног сарадника недељног листа „Руски новини”, каже да је Биндас као капелан у Руском Крстуру издејствовао код цркве стипендије за школовање русинских ђака у Сјеменишту, установи за одгој и формацију свештеничких кандидата загребачке надбискупије, у износу од 12.000 круна годишње.
– За његово време поновљена је и уређена крстурска црква, изграђена је капеланија и основано друго капеланско место, „Водица” је преведена на црквену општину – каже Лаћак. – Након што је Биндас премештен у Ђурђево, тамо је поправио цркву, и одмах поред цркве је купио два плаца. Један за појца – поклисара, а други за Народни дом. У даљим активностима спречио га је Први светски рат. По његовом завршетку, по наводима Михајла Ковача, на Биндасову иницијативу, његовим неуморним радом и пожртвовношћу основано је Русинско народно просветно друштво „које, како видимо, и данас живи, напредује и развија се, у корист целог нашег народа”, навео је Ковач у Русинском календару за 1941. годину, поводом 40. годишњице свештенства Ђуре Биндаса.
На Биндаса је велики утицај имао познати украјински научник Володимир Хнаћук, који је током лета 1897. године боравио у нашим крајевима у научној експедицији. Биндас је тада био студент богословије у Ужгороду.
– Немамо конкретне доказе, али с великом веродостојношћу можемо претпоставити да су се Биндас и Хнаћук срели у Крстуру. Хнаћук је тада имао 26 година, а Биндас 20. Од тог времена је почело њихова преписка. Нема сумње да је Биндас кроз ту преписку по завршетку студија добио подстицај за своју активност на културном препороду свог народа – сматра Лаћак.
Важна улога Русина на Великој народној скупштини
На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године Русине, којих је у то време било око 12.000, представљао је 21 делегат. Нова држава је ценила улогу Русина у раду Велике народне скупштине и подржала развој њиховог националног и културног живота у новој држави. Један од председавајућих је био Јован Храниловић.
Хнаћук је током свог боравка у нашим крајевима запазио интензивну мађаризацију русинског живља, нарочито после укидања конфесионалне школе у Руском Крстуру, што се највише одразило на отупљивање националне свести код Русина од краја 19. века надаље до 1918. године. Хнаћук је тада написао у својој студији „Русинска насеља у Бачкој”:
„Како се Русини у Бачкој мађаризују, тако у Срему постају Хрвати: морају се повиновати месним хрватским законима и слати своју децу у хрватске школе. Разуме се, пре ће Русин да научи хрватски него мађарски; зато што се тиче однарођивања, у Славонији је већа опасност за русинске насељенике него у Угарској. Ако се садашње стање у Бачкој и Срему не промени и остане и убудуће такво какво је сада, наше Русине тамо очекује неминовна смрт. Њихово друго поколење се неће звати Русини, већ Хрвати или Мађари...” и предложио: „Има само један савет како се ово не би дозволило: наши Русини (мислио је на Русине у Галицији) коначно морају да се побрину да однегују интелектуалце Угарских Русина који би се касније вратили у родни крај и постали му предводници. Неколицина добрих интелектуалаца би успела тамо да учини потпуни преокрет у питању народног препорода”.
– Биндасу је вероватно било познато Хнаћуково виђење решења тог проблема и имало утицаја на његово опредељење за даљу активност на плану националног препорода, нарочито у Бачкој и Срему – напомиње Лаћак.
Биндасова друштвена активност највише је дошла до изражаја у Ђурђеву. Већ у октобру 1913. године из Ђурђева је послао циркуларно писмо-апел, уз потпис др Михала Хајнала „адвокатског кандидата” из Куле, бачванско-сремској русинској интелигенцији. У том писму их је позвао да се изјасне о потреби издавања новина за Русине у Бачкој и Срему. Биндас је тврдио да су такве новине потребне и да би већ 300 претплатника било довољно да се подмире трошкови њиховог штампања. За уредника је предложио др Михала Хајнала. Нажалост, Биндасову акцију прекинуо је Први светски рат.
По Лаћаковом казивању, охрабрен општом климом у окружењу која је настала после потписивања примирја у Првом светском рату и стварања нове словенске државе на Балкану, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а инспирисан подршком Володимира Хнаћука и верујући у подршку својих истомишљеника, крстурског пароха о. Михајла Мудрог, и каснијег крижевачког владике др Дионизија Њарадија и других интелектуалаца, Биндас је 13. децембра 1918. године поново написао циркуларно писмо бачко-сремској русинској интелигенцији. У тим писмима позива русинске интелектуалце, а нарочито свештенике, на јединство у просвећивању русинског народа. У писму је помињао уџбенике за школску децу, календар за 1919. годину.
Међу првима одговор на Биндасово писмо, уз подршку, послао је владика др Дионизије Њаради. Други је одговорио крстурски управитељ школе учитељ Михаил Поливка, а трећи се одазвао куцурски појцоучитељ Емилијан Губаш. Он је писмо написао на карпаторуском језику, тзв. јазичију, којим су се служили руски интелектуалци на подручју Угарске. Из Губашовог писма се може наслутити будућа русинска просветна организација, чија се оснивачка скупштина очекивала.
Интерес јужних Русина
„Срце ми од радости трепери кад ступам на ово место да вас, сестре и браћо, сакупљене из свих наших русинских крајева, поздравим на првој нашој народној русинској скупштини”, рекао је том приликом Биндас.
Он је за председавајућег предложио Јована Храниловића, а био је и први референт и поднео реферат који носи наслов „О потреби Русинског просветног друштва за бачванско-сремске Русине”, на основу којег је донета одлука о оснивању Русинског народног просветног друштва, „којему ће циљ бити: сачувати народни карактер Русина и развијати и распростирати русинску народну просвету и у културним питањима свугде заступати интерес јужних Русина”.
Међутим, у почетку није постигнута сагласност о томе на каквом језику издавати публикације. Било је предлога да то буде галицијански или карпаторуски. Једино су Крстурци прихватили Биндасов предлог да то буде језик којим говоре бачко-сремски Русини. То је вероватно био и главни разлог што се време одржавања оснивачке скупштине одужило. Биндас се почео прибојавати да се цела ствар може изјаловити. Зато је у марту 1919. године послао ново циркуларно писмо, у којем је позвао рисинску интелигенцију на „Народну русинску просветну организациону скупштину у Нови Сад, и то на дан 14. маја (среда) тек. године”.
Ипак, оснивачка скупштина није одржана најављеног 14. маја. у среду 1919. године, мада је Јован Храниловић, као врло угледна личност у граду, издејствовао дозволу власти. По свему судећи, главни разлог је био у слабим саобраћајним везама. Рачунало се на возове, али је путнички саобраћај био обустављен. Уз то, делегатима из Срема је још била потребна званична пропусница, и то с „фотографијом!”
Тако је оснивачка скупштина русинске просветне организације одржана 2. јула 1919. године у Новом Саду, у Свечаној сали новосадског Магистрата – данашњој Градској кући. Част да је отвори и поздрави присутне, припала је Ђури Биндасу.
За првог председника изабран је рускокрстурски парох Михајло Мудри, док се Биндас задовољио функцијом првог потпредседника. Када је 1936. године Мудри умро, из моралних разлога Биндас је био приморан на то да ипак прихвати функцију председника. Њему је припала и непријатна дужност да 1941. године фактички угаси делатност Русинског народног просветног савета, припојивши га Организацији гркокатоличке омладине која је имала седиште у Унгвару (Ужгороду) и била је формално лојална мађарским окупаторским властима. На тај начин је успео да сачува стечену русинску народну имовину, коју су Русини с толиким пожртвовањем сакупили и утемељили.
Ержебет Марјанов
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
