„ДНЕВНИК” САЗНАЈЕ: НА ИЗЛОЖБИ У СЕНТАНДРЕЈИ БИЋЕ ПРЕЗЕНТОВАН ИЗГЛЕД НАЈЛЕПШЕ ЗГРАДЕ КОЈУ ЈЕ СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА ПОДИГЛА У УГАРСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ Двор у огледалу прошлости

Нажалост, ова троспратница поделила је судбину оближње Саборне цркве посвећене Светој Тројици, највећег храма не само Будимске епархије него и целе Карловачке митрополије. Оба здања до темеља су срушена након Другог светског рата.

Са идејом да се оживи сећање на једну од најлепших зграда подигнутих на десној обали Дунава крајем XIX века, конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада реконструисали су, уз благослов митрополита будимског Лукијана, некадашњи изглед архијерејске резиденције. Наиме, као плод темељних архивских истраживања, анализе сачуваних фотографија и детаљног проучавања Николићевих „будимских цртежа”, али и других зграда које је пројектовао, креирани су рендери и израђен тродимензионални модел Владичанског двора.

Подсетимо, Срби су у већем броју, како пишу књиге староставне, почели да насељавају Будим још у доба краљева Жигмунда (1368-1437) и Матије Корвина (1458-1490), мада њихова присутност на том подручју датира и из још давнијих времена. Ипак, највећи прилив становништва у Угарску десио се за време Велике сеобе (1690), чему су допринеле с једне стране Османлије, а са друге царске привилегије Леополда I, које су Србима гарантовале потпуну слободу у унутрашњој самоуправи – у свим духовним и световним стварима.       

У Будиму су се Срби настанили углавном на падинама Табана, према Дунаву, у „дољњој вароши“, која се још и почетком овог века називала „Рацварош“ (Српска варош). Српска заједница у Будиму била је добро организована; имала је властиту администрацију, постојало је еснафско уређење, а Срби су на темељу посебног царског указа Леополда I стицали и право грађанства. Када је, пак, реч о будимској митрополији, она је формално установљена 1557. године, као најсеверније црквено средиште подунавских Срба у Угарској.

Првобитну, скромну православну будимску богомољу од камена освештао је патријарх Арсеније Чарнојевић и била је посвећена Св. великомученику Димитрију Солунском. За градњу Саборне цркве најзаслужнији је, пак, Василије Димитријевић, родом из Новог Сада, који је за епископа будимског посвећен 1728. године. Управо се он, наиме, заложио код бечке државне администрације да се у Будиму, на месту старе и за све бројнију паству недовољне богомоље, сагради нови велики храм.

Након што је из царствујушће Вијене стигло одобрење, 29. марта 1741. црквена општина је склопила уговор о градњи храма с познатим пештанским архитектом и предузимачем Андреасом Мајерхофером. Нова богомоља је завршена 1751. и то као једнобродна грађевина с раскошним барокним звоником. Десет година касније склопљен је уговор са дрворезбаром Антонијем Михићем о изради иконостаса, за који је 52 иконе осликао најпознатији новосадски сликар друге половине XVIII века Василије Остојић. 

Мада је седиште Српске православне Епархије будимске било у Сентандреји, устоличење епископа од средине XVIII века обављало се у цркви у Табану, која је имала позицију катедралног храма. У великом пожару 1810. црква је озбиљно страдала, а пуким чудом преживео је само звоник. Ватра је прогутала и иконостас, али је већ четири године касније израђена конс- трукција новог, за коју је 1818. најпознатији српски уметник тога доба, новосадски сликар Арса Теодоровић, по- чео да ради иконе и свих 68 завршио је до 1820. 

Пуним сјајем храм је засијао 1824, када су свеколики радови на обнови завршени. Удар високих дунавских таласа Саборна црква је 1838. издржала, али није и бомбе које су на њу пале век и коју годину касније. Током бомбардовања града при крају Другог светског рата храм је, наиме, директно погођен, а највише је страдала звоничка капа. Унутрашњост, односно сводна конструкција и ентеријер, мање-више остали су нетакнути, с тим да су услед детонације избијени прозори и до извесне мере је оштећен кров. Нажалост, за разлику од већине богомоља страдалих током рата, она није обновљена, већ је 1949. срушена до темеља. Владичански двор сравњен је са земљом три године касније.

Средином XVIII века сентандрејска епископска резиденција је била у веома лошем стању, због чега су владика Дионисије Новаковић (у архијерејској столици био је од 1749. до 1767) и његови наследници планирали да на њеном месту подигну нову. Но, то се није остварило и Дионисије Поповић купује у Српској вароши 1792, дакле годину након што ће преузети епископски трон, кућу коју ће преуредити у свој двор са придворном капелом. Поменути велики пожар из 1810. оштетио је и тај владичански дом, те ће се у потоњим деценијама епископске резидецније сељакати из Сентандреје у Будим и назад, све док се богати будимски Срби нису одлучили да владики обезбеде репрезентативну зграду која би била у близини Саборног храма. 

Црквена општина је за ту сврху 1840. године откупила плац на три улице на северној страни Црквеног трга, у непосредној близини храма. Следеће године владика Платон Атанацковић је ангажовао Алојза Лисека за пројекат нове резиденције, но решење бечког архитекте никад није изведено, вероватно јер потребан замашан капитал за изградњу епископ на крају ипак није успео да обезбеди. Ипак, није се одустајало од изградње нове будимске епископске палате, па су тако сачувана још два неизведена пројекта, оба из 1863: један за мању палату у стилу романтизма, док је други предвиђао раскошнију владичанску резиденцију у неоренесансном духу.

Коначно, време за изградњу монументалног епископског здања дошло је тек када је почело рушење старих, углавном једноспратних кућа на десној страни Дунава у Табану. Закон донет 1893. године о градњи два нова моста преко реке, као и нови планови урбанизације, предвиђали су модернизацију будимске обале и подизање низа великих палата. Убрзана трансформација овог дела града није промакла ни управи Српске православне цркве, која је плац на којем се налазила кућа на обали Дунава, коју је богати крзнар Арсеније Милетић својевремено завештао за потребе епископа, уз помоћ државе проширила на прихватљивих 164 квадратна метра у основи и на тај начин добила земљиште за изградњу новог владичанског двора. 

После смрти епископа Арсенија Стојковића, који је на трону био између 1852. и 1892, архијерејска столица била је упражњена, због чега је дозволу за изградњу будимског владичанског двора затражио лично патријарх Георгије Бранковић. Аутор пројекта, који је представљен у јулу 1895, био је Владимир Николић, водећи архитекта тога времена и патријархов рођак, који се већ прославио пројектом Партијаршијског двора у Сремским Карловцима. По његовој идеји било је предвиђено подизање високе троспратнице, са резиденцијалним и стамбеним простором за епископа, као и становима и дућанима за издавање, чиме би се покрили трошкови градње. Градња је започета у јесен исте године, а одговорни извођач радова, уз надзор архитекте Николића, био је мајстор Лајош Цако. 

Велелепна палата, која је постала усељива 1899, имала је три богато декорисане фасаде: главну која је гледала ка Дунаву (Варкертов кеј), фасаду са улазом постављену ка Дебрентеи улици и ону окренуту ка новоотвореној улици Фаћол. Палата је имала високо приземље и три спрата, са основом у облику ћириличног слова П, а у централом делу се налазило атријумско двориште. На страни с погледом на Дунав налазиле су се репрезентативне одаје епископског стана и гостинске собе за друге епископе. 

У овој величанственој резиденцији на обали Дунава живела су, међутим, само двојица епископа: Лукијан Богдановић (на трону између 1897. и 1908) и Георгије Зубковић (1913–1951). У савезничком бомбардовању Будимпеште епископски двор је, попут Саборног храма, али и низа других зграда у том делу града, тешко оштећен. Зграда је на крају 1952. године национализована, а затим је и потпуно срушена. Нетрагом је нестала из градског пејзажа Будимпеште. Тако после Другог светског рата на будимској страни угарске престонице од монументалних грађевина, које су припадале становништву српског порекла,  није остала ниједна. Парцелу где је некада била Саборна црква заузела је саобраћајна петља, односно прилаз Елизабетином мосту, док је на месту двора никао парк. 

Мирослав Стајић