ЗАШТО ЉУДИ ДАНАС ОСТАЈУ У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ И ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТЕ Самосталност младима долази касније

Ова појава више није табу, већ постаје све чешћа и о њој се све отвореније дискутује. Поставља се питање: Да ли је то знак снажнијих породичних веза, промењених приоритета или једноставно другачијег погледа на самосталност?

На ову тему за Курир телевизију говорили су психолог Драган Ивановић и социолог професор Илија Кајтез, стручњак за безбедност.

-Имамо став да ако сам се као родитељ трудила, моје дете не мора. Данас су деца презаштићена, нарочито у поређењу са западним друштвима, каже Ивановић, подсећајући на то да статистике показују да мушкарци између 24 и 35 година чешће остају у породичном дому него жене.

Ивановић истиче да су мушка деца често заштићенија у друштвима која су прошла кроз тешке историјске периоде, попут ратова, што доприноси томе да многи мушкарци остају са родитељима. Ово је, како каже, дубоко укорењено у културним и традиционалним нормама које се преносе генерацијама.

-За нас је незамисливо да деца раде од 15. или 16. године или да се одселе са 18. или 19. година, додаје она, поредећи то са ситуацијом у САД-у, где деца често подижу кредите како би могла да студирају, што није случај у нашем друштву.

Професор Кајтез наглашава важност културног модела, објашњавајући да народи са Медитерана, укључујући нас, имају снажну повезаност са породицом, што се често манифестује кроз блискост и сталну међусобну подршку. 

-Ово је посебно изражено у поређењу са севернијим друштвима, где се вредности независности и самосталности често приоритетизују, каже Кајтез.

-Када се касније улази у брак, долази до проблема када родитељи и даље очекују да деца остану у њиховом дому. У Шведској, на пример, деца која се враћају у родитељски дом најављују долазак. Код нас је пак нормално да се може доћи било када, у било којем стању, са било којим друштвом, додаје социолог.

Према Ивановићу, родитељима је лакше када њихова деца живе са њима јер имају сталну подршку, док деца са финансијске стране лакше опстају када остају у породичном дому. Ипак, истиче да свако дете мора да преузме одговорност и осамостали се у одређеном тренутку.

„Синдром празног гнезда“ емотивни тренутак када деца напусте родитељски дом – посебно тешко пада старијим родитељима који су навикли да имају своје дете уз себе. Економски фактори, међутим, такође играју велику улогу у овој одлуци. 

-У многим случајевима, родитељи који су у пензији и деца која немају посао остају заједно због новца, објашњава Ивановић.

Она додаје да је важно да се деца што пре осамостале и почну да раде, како би се суочила са реалним животним околностима. 

-У 20-им годинама треба да осете зараду и одговорност. То је процес у којем деца морају да преузму одговорност за сопствени живот, закључује Ивановић.