Срби у Ердогановом „театру операција“

Нема сумње да се ради о дубоко непријатељском чину који је очигледно пажљиво плланиран баш за овај тренутак. Јер тешко је поверовати да је Куртијево самохвалисање о турској војној подршци тзв. Косову  могло да се догоди без претходне изричите сагласности „званичне Анкаре“. Веома је индикативно да се све дешава у моменту када је већ увелико у току формирање антисрпских војних савеза на Балкану које се одвија под нескривеним покровитељством НАТО и његових регионалних чланица Словеније, Хрватске, Албаније и Бугарске.

Није непозната чињеница да је, уз САД, Немачку и Британију, Турска главни војни снабдевач тзв. Косова. Анкара је лажној држави већ испоручила системе ОМТАС – који су намењени за неутрализацију оклопних јединица, а већ одраније су тзв. КБС испоручена оклопна возила турске војне производње и наоружање намењено различитим родовима „косовске војске“. Уз то САД су донирале и 150 оклопних возила марке „хамви“, као и неколико десетина теренских возила и обичних камионета који се користе у америчкој војсци за патролирање и сличне активности на терену. Подсетимо, да Приштина од 2028. године планира и увођење обавезног служења војног рока, па је испоруку турских дронова-самоубица потребно тумачити и у том контексту. Посебан проблем је могућност њихове злоупотребе и коришћења у терористичке сврхе, што свакако додатно нарушава баланс у региону.

Нови османизам

Завршетак Хладног рата у Турској је схваћен као прилика за обнову утицаја ове државе у оним деловима света где живе тзв. туркофони народи, односно где постоје јаки историјски сентименти према тзв. османском наслеђу, као што је случај на Балкану. На тим премисама је почетком деведесетих настала чувена стратегија о турској интересној сфери „од Кинеског зида до Јадрана“ коју је касније у свој чувеном геополитичком огледу Стратегијска дубина теоријски уобличио Ахмет Давутоглу, потоњи министар иностраних послова. Давутоглу је као стратешке приоритете турске спољне политике навео подручја Кавказа, Блиског истока и Балкана, где је улога његове земље многи значајнија од пуке промоције прагматичних интереса. Као типичан пример овакве оријентације аналитичари наводе Давутоглуов говор од 16. октобра 2009. године на сарајевској  конференцији „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“  на којој су се могле чути неуобичајене оцене о „османском Балкану“, као центру светске политике у XVI веку , разуме се под турским предводништвом.

„Турски Кисинџер“ је у поменутом излагању навео да је „османска историја – историја балканског региона, историја посебног значаја балканског региона у светској политици…. То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Људи то зову неоосманизмом. Зато ја не упућујем на Османску државу као на спољнополитичко питање. Оно што ја наглашавам у наслову је османско наслеђе. Османски векови Балкана су успешна прича. Сада је треба обновити… Имамо више Бошњака који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској него у Чеченији! Више Абхаза који живе у Турској него у Абхазији! Зашто је то тако – због османског наслеђа. За све различите народе на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анадолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше!…. Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ, на овим принципима регионалног и светског мира, не само за све нас већ за цело човечанство…… Због ових историјских веза спољња политика Турске настоји да успостави ред у свим овим околним регионима, на Балкану, Кавказу и Блиском истоку, јер, ако нема реда ми ћемо платити цех. За дипломате из другог дела света – наставио је Давутоглу, босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Сарајева једнако важна као безбедност и просперитет Истамбула“- закључио је тада министар иностраних послова Турске.

Заиста, од Давутоглуовог говора на конференцији у Сарајеву до данас, Турска се непрекидно потврђивала као бранилац интереса балканских муслимана, правдајући овакав приступ историјском одговорношћу у овом делу Европе. Турска је својевремено била иницијатор потписивања Истамбулске декларације којом се поред помињања „геноцида у Сребреници“, додатно учвршћује територијални интегритет Босне и Херцеговине, кроз спречавање Републике Српске да оствари самосталност, а  после признања „независности Косова“ наставила да подржава албанске власти у Приштини – потпуно у складу са садржајем Давутоглуовог сарајевског говора. Сетимо се само Ердоганове изјаве у Призрену о томе да је „Косово Турска а Турска је Косово“ као и чињенице да се касарна у овом граду, где се налазе турски војници у саставу КФОР, назива „Султан Мурат“. Уз то, у међународним форумима, попут Светске исламске конференције или Уједињених нација, Турска је увек гласала противно српским инетресима у складу са „геополитиком стратегијске дубине“ чији је „неосманизам“ идеолошка рефлексија. Турска политика на простору српских земаља, посебно у Рашкој области, делује и као посредник у решавању међумуслиманских политичких спорова, уз посебно исказану бригу о обнови исламског верског, културног и историјског наслеђа.

Оријенталиста Дарко Танасковић указује да је „неоосманизам могуће најсажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“. Како истиче „неоосманизам је и стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вредности и са њим усклађен поглед на себе и на свет“. У сваком случају он ( неосманизам) постаје особен вид трансисторијске легитимације „турског повратака на Балкан“ који има снажну психосоцијалну димензију, посебно у делу турске елите, за коју простор некадашњег порекла има кључни идентитетски значај. Управо, ова околност додатно усложњава односе Србије и Турске, односно билетаралне односе две државе измешта из амбијента стратешког прагматизма у димензију емоционалне сфере којем шире тенденције у међународној политици и економији свакако погодују.

Из мита у стварност

Идеја о просторном повезивању подручја „од Залива до Босне“ први пут се недвосмислено појавила у огледу Трећа америчка империја чији су аутори били двојица чланова Савета за спољне послове САД Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд (јануар 1996). Ево како у поменутом тексту овај републиканско-демократски двојац описује амерички ангажман за време рата у Босни и Херцеговини:  „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје“.

Све до појаве овог текста, на политичком Западу али и у муслиманском свету, идеје о просторном повезивању балканских муслимана у шири геополитички ентитет звани „Зелена трансверзала“ су категорички одбациване као „теорије завере“ које припадају корпусу српске и у мањој мери хрватске антимуслиманске пропаганде. Том утиску свакако су знатно доприносили утицајни западни медији који су од првог тренутка рат у Босни и Херцеговини означили као „српску агресију“, а муслимане у Босни као искључиве жртве овог сукоба. Сваки покушај указивања на исламистички карактер покрета Алије Изетбеговића и својевремено штампање његове Исламске декларације (1970) је плански прећуткивано.

Анализирајући у монографији Ислам и ми концепцију Зелене трансверзале академик Дарко Танасковић уочава једно од битних својстава геополитике која подразумева постојање “географских мапа и схематизованих карата већих или мањих размера”. Реч је о потреби визуелизације геополитичких замисли, концепција и процеса који проистичу из саме природе људске личности којој је урођено “да мисли у сликама, као и да сагледава простране геополитичке концепције на листу папира”. Оваква склоност човека носи у себи скривену опасност од претераних поједностављивања и апсолутизовања линеарне симболике и метафорике. Изузетак у том погледу свакако није ни геополитичка представа заговорника Зелене трансверзале.

Описујући географску карту коју је видео приликом обиласка једне истамбулске антикварнице, професор Танасковић указује на просторни садржај тзв. Зелене трансверзале из угла емигрантских великоалбанских претензија. На поменутој карти приказан је својеврсни “челични ланац који се спуштао од Мађарске, линијом коју оличава река Дрина, а чији је завршетак на јадранском делу албанске обале, уз напомену да је описани ланац пресечен по средини изломљеном зеленом линијом, са стрелицом на врху, која се од Турске преко Балкана завршавала негде на западу Херцеговине”. Из свега овога, Танасковић је истакао битну симболичку поруку о Зеленој трансверзали “која раскида карике неверничког фронта и победнички наставља пут ка Европи”, уз опажање о Косову и Босни као карикама које омогућавају пуцање описаног челичног ланца.

Ердоганизам

Након спектакуларних неуспеха турског позиционирања у муслиманском свету за време Арапског пролећа (2010-2015) када је Анакара успела да поквари односе са готово свим утицајним муслиманским престоницама, стекао се утисак да је напуштена амбициозно осмишљена „стратегија дубине“. Овај осећај се нарочито појачао после јула 2016. године када је Ердоган преживео покушај државног удара и почео све више да се окреће Москви.  Раздобље 2016-2020. карактерише посвећеност унутрашњим питањима и изазовима који су се манифестовали у широком спектру: од погоршане економске ситуације и кризе турске лире, до бруталног обрачуна са присталицама покрета „Хизмет“ утицајног проповедника Абдулаха Гулена који је оптужен као организатор неуспелог преврата. У извесној мери ове околности су утицале и на Ердоганов однос према Србима који је постао донекле умеренији у односу на период пре 2016. године. Међутим, идеја о стварању Зелене трансверзале која обухвата делове Босне и Херцеговине, тзв. Санџака, Црне Горе, Косово и Метохију и југ централне Србије, запад Северне Македоније, северозапад Грчке и делове Бугарске, ни у том раздобљу није напуштена. Ово тим пре, ако се зна да је ова концепција од некадашње митологизације прерасла у нову балканску стварност и питање које озбиљно угрожава територијални интегритет свих балканских држава. Мада су у међувремену односи Америке и Турске знатно погоршани,  манир јавне релативизације и потцењивања исламистичке претње на подручју које насељавају балкански муслимани и даље је опстао.  Утисак је да је Ердоган ову ситуацију вешто користио.

Код спољашњих посматрача америчке политике на Балкану та чињеница изазивала је недоумице и збуњеност, посебно због тога што је наведена стратегија опстала и после 11.9. 2001. године. У покушају да рационализује овакве ставове америчких администрација, професор Танасковић указује на „компензативни карактер” једне такве политике која настоји да поправи имиџ Америке у другим деловима света где живе муслимани. Уосталом, на сличан начин, о овој теми је размишљао и славни француски генерал Галоа, који је посебно наглашавао интересе америчких нафтних компанија на Блиском истоку и последичну подршку балканским муслиманима. Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да потврду основаности ових теза можемо пронаћи и у отвореним тврдњама веома обавештених америчких аутора.

Због тога нам се чини занимљивим да наведемо речи Едварда П. Џозефа, аналитичара америчког војног ангажмана у многим неуралгичним тачкама света, који када описује вашингтонску политику у корист балканских муслимана наводи следећу аргументацију: “ Југоистична Европа и даље је једно од оних крајње малобројних подручја света где се бити Американац међу муслиманима доживљава као плус. Албанци још од времена Вудро Вилсона гледају на САД као на свог главног доброчинитеља, а од 1992. године слична осећања имају и многи Бошњаци”. Иако не пориче присуство муџахедина у Босни и на Косову, као и саудијско финансирање џамија у којима се интерпретира радикални исламизам, овај аналитичар извлачи необичан закључак о томе како би „Вашингтон ипак морао признати да ни Косовари ни Бошњаци, са својом снажном европском оријентацијом и проамеричким осећањима, нису баш погодни регрути за исламски тероризам”. Управо из ових разлога Е. П. Џозеф сматра да би “постизање правичних и стабилних решења за отворене проблеме овог региона допринело извлачењу Балкана ван домашаја исламистичког тероризма”. Преведено на језик практичне политике то значи да Америка треба да подржи „независност Косова” и укидање Републике Српске, јер би у супротном њен имиџ на Балкану и у читавом исламском свету претрпео још један тежак ударац. Реч је о концепцији која се потпуно поклапа са турским погледом на Балкан.

Српски оријент

Мада је основна карактеристика турске политике у односу на спољне партнере недоследност, није тешко уочити и извесне закономерности које је одликују у последње време. Нема сумње да у условима опште кризе председник Ердоган настоји да своју спољну политику диверзификује, али на тај начин да не угрози основе „стратегијске дубине“. Ево и неколико поучних примера. Тзв. Други рат за Нагорно Карабах покренут је септембра 2020. године у време корона –кризе и завршио се капитулацијом Јермена, уз отворену подршку турске војске Азерима, и очигледну уздржаност Москве која се појавила тек касније у улози неуспелог миротворца.  Нешто слично се почетком ове године догодило и у Сирији где је Турска пружила пресудну подршку локалним исламистима а против председника Башара. На тај начин је срушена иранска позиција у регији и учињена велика услуга Израелу. Уз то, Турске је немо посматрала ратна дешавања у Гази, а држала се врло уздржано и током израелско-иранског сукоба. У исто време иза сцене се припремала нека врста договора о разоружавању Радничке партије Курдистана, свакако уз посредовање САД. Организацијом самита Русија- Украјина, Турска је успела да се наметне и као једна врста дипломатског посредника у украјинском конфликту. Отуда не треба да чуди и њено поновно интересовање за Балкан.

У складу са овако посматраном динамиком светске геополитике, Балкан и српске земље налазе се у саставу Северног сектора глобалног римланда, и то у веома „трусној“ контактној зони са најважнијим средишњим или блискоисточним регионом Исламског хартленда. Балкански простор, у складу са геополитичком традицијом, и у постмодерним околностима остаће „у процепу светова“ и унутар пулсирајућег трансгресионо-регресионог фронтијера осциловања моћи и интереса: са једне стране главном путу исламског продора према пољуљаном европском „стубу“ Запада, те са друге стране, на „првој линији фронта“ где ће неисламски свет покушавати да „обузда“ ту експанзију. Управо према већински православном, а демографски проређеном Балкану – као мостобрану, усмерен је истурени малоазијски (турски) panhan­dle Исламског хартленда. Реч је о геополитичкој инструментализацији све експанзивнијег и екстремнијег исламизованог становништва тракијског дела Грчке, Jужне Бугарске, Северозападне Македоније, Албаније, косовско-метохијске и рашке области Србије, те кантона са муслиманском већином у Федерацији БиХ (концепција Зелене трансверзале – прим. аутора).

За српску политику је од пресудног значаја схватање да ће Балкан и даље бити поприште не само међусобног сучељавања већине сила првог реда из састава глобалног римланда (изузимајући, за сада само Индију из његовог удаљеног Јужног сектора), већ и све очигледнијег надметања за примат у муслиманском свету који настоје да у складу са својим геополитичким концепцијама на балканском простору артикулишу првенствено САД и ЕУ, али у одређеној мери Русије и Кина. Ситуацију додатно компликује актуелна мигрантска криза која се одиграва између притиснутог европског фрагмента глобалног римланда и Исламског хартленда. Из ове визуре посматран, балкански (међу) простор може да постане „монета за поткусуривање“, тј. предмет „историјских“ компромиса, компензација и уступака. У сваком случају, његов будући статус биће ближи зони притиска (compression zone) и/или конфликтног појаса (chatter belt), него идиличног региона капије (gateway region) између цивилизацијских и геополитичких блокова. Отуда је за нас важно да се на време позиционирамо према овим утицајима, ослањајући се првенствено на доказане историјске савезнике. Турска то свакако није и не може да буде.