УМРО ДИК ЧЕЈНИ Симбол моћи, страха и рата против терора

Чејни, 46. потпредседник САД, који је служио уз републиканског председника Џорџа В. Буша током два мандата између 2001. и 2009. године, деценијама је био доминантна и поларизујућа фигура у Вашингтону. У последњим годинама, међутим, Чејни, и даље тврдокорни конзервативац, углавном је био изолован у својој странци због интензивних критика председника Доналда Трампа, којег је означио као "кукавицу" и највећу претњу икада за републику.

У ироничном завршетку своје политичке каријере, свој последњи глас на председничким изборима 2024. године дао је либералној демократкињи, и чланици клуба потпредседника, Камали Харис. 

Већи део живота, Чејни је имао проблеме са кардиоваскуларним болестима, преживео је низ срчаних удара, али је водио пун, енергичан живот и живео много година у пензији након трансплантације срца 2012. године, коју је у интервјуу 2014. године назвао "даром самог живота". 

Чејни, саркастични бивши представник Вајоминга, шеф кабинета Беле куће и секретар за одбрану, уживао је у уносној каријери у корпоративном свету када га је Џорџ В. Буш задужио да проверава могуће кандидате за потпредседничку функцију. Потрага се завршила тако што је Чејни сам положио заклетву као светски искусни "број два" поред неискусног новог председника који је дошао у Овални кабинет након спорних избора.

Иако карикатуре Чејнија као стварног председника не одражавају тачне динамике Бушовог унутрашњег круга, он је уживао у огромном утицају који је имао из сенке. 

Чејни је био у Белој кући, док је председник био ван града, на свеж и ведар јутарњи дан 11. септембра 2001. У делићу секунде ужаса када је други отети авион ударио у Светски трговински центар у Њујорку, рекао је да се променио и одлучио да освети нападе које је оркестрирала ал-Каида и да спроведе америчку моћ широм Блиског истока кроз неоконзервативну доктрину промене режима и превентивног рата. 

"У том тренутку, знало се да је ово намеран чин. Ово је био терористички акт", присећао се тог дана у интервјуу за CNN са Џоном Кингом 2002. године. 

У каснијим годинама, Чејни је размишљао о томе како су га напади оставили са огромним осећајем одговорности да се такав напад на домовину никада више не понови. Међутим, перцепције да је он био једини покретач рата против тероризма и америчких интервенција у Ираку и Авганистану су обмањујуће. Савремени и историјски извори показују да је Буш био свој "The Decider". 

Промењен човек

Из бункера дубоко испод Беле куће, Чејни је ушао у кризни режим, усмеравајући одговор нације у жалости која је од‌једном била у рату. Дао је изузетну наредбу да се обори сваки даљи отети авион уколико се приближи Белој кући или Конгресу САД. За многе, његови чести одласци на "неоткривене" локације изван Вашингтона како би очувао председнички ланац сукцесије, додатно су учврстили његов имиџ свезнајуће фигуре која води тајни рат из сенке. Његова јастребска и алармантна перцепција нације суочене с озбиљним претњама није била изузетак у то време - посебно током трауматичног периода који је укључивао пошиљке антракса и снајперске пуцњаве око Вашингтона, што је појачало осећај јавног страха, иако нису били повезани са 11. септембром.

Напади 11. септембра покренули су рат САД у Авганистану да би се збацили талибани који су пружали уточиште ал-Каиди, иако је лидер терористичке групе, Осама бин Ладен, побегао. Убрзо је Чејни заговарао ширење америчког напада на Ирак и његовог лидера Садама Хусеина, чије је снаге помогао да се изолују из Кувајта током Првог заливског рата као Пентагонов шеф под Џорџом Х. В. Бушом.

Потпредседникова агресивна упозорења о наводним програмима оружја за масовно уништење у Ираку, наводним везама с ал-Каидом и намером да се терористима обезбеди смртоносно оружје, играла су велику улогу у припреми америчке инвазије на Ирак 2003. Конгресни извештаји и друге постратне истраге касније су показали да су Чејни и други административни званичници преувеличавали, погрешно представљали или нису адекватно приказали погрешне обавештајне податке о програмима оружја за масовно уништење које Ирак није поседовао. Једна од његових најзлогласнијих тврдњи - да је главни отмичар 11. септембра, Мохамед Ата, састао се са ираским обавештајним званичницима у Прагу - никада није доказана, укључујући и независну комисију за нападе 11. септембра. 

Ипак, Чејни је 2005. тврдио да је он и други званичници деловао на основу "најбољих доступних обавештајних података". Иако је признао да су погрешне информације очигледне уназад, инсистирао је да је свака тврдња да су подаци "исфабриковани, преувеличани или лажно представљени" "потпуно нетачна". 

Конфликти у Ираку и Авганистану такође су одвели САД на мрачни правни и морални пут, укључујући "појачана испитивања" осумњичених за тероризам, што су критичари назвали мучењем. Чејни - који је био у центру свих аспеката глобалног рата против тероризма - тврдио је да су методе попут "waterboardinga" потпуно прихватљиве. Такође је био искрени заговорник држања осумњичених у Гвантанаму без суђења - праксу коју су критичари код куће и у иностранству означили као увреду основним америчким вредностима. 

(Telegraf.rs)