Будући да долази из породице атлетичара, у којој је отац Милан био члан репрезентације Југославије, некако је логично да је генетика озбиљно умешала прсте и допринела да овај перспективни Новосађанин на сваком такмичењу оствари запажене успехе.
Осим скока увис, Вук је вешт и у трчању са препонама, као и у штафети. Тренутно је прва година млађих јуниора, а пионирску каријеру завршио је постављањем дотадашњег најбољег резултата од 1,96 метара за скок увис, потом је 60 метара са препонама истрчао за рекордних 8,37 секунди, док је као део штафете Војводине (4х200) постављено најбоље време икада од 1:36,82. А сада, како Вук објашњава, чека га обарање два рекорда у скоку увис: у хали од 2,10 метара и напољу од 2,16.
Иначе, наш овонедељни саговорник је ученик другог разреда Средње техничке школе „Милева Марић Ајнштајн”, смер за шумарског техничара, а како каже, за ову школу се определио јер му, пре свега, омогућава да се несметано бави спортом.
– Прво сам кренуо са фудбалом који сам тренирао до петог, па након што се та група распала, прешао сам на атлетику и добро ми иде засада – каже Вук, присећајући се својих спортских почетака.
Кад си схватио која ти дисциплина одговара?
– Одмах сам хтео на скок увис.
Шта те је привукло тој дисциплини? Претпостављам да ниси био оволико висок кад си био пети разред...
– Нисам, био сам нижи. Привукло ме је то што је дисциплина елегантна и волим како све то изгледа.
Морам да те питам, колико те на тренинзима терају да трчиш? Да ли трчиш колико и они чије су дисциплине дуге стазе?
– Тренутно, пошто се сезона завршила и кренуо припремни период, радимо деонице и ту има доста трчања. Али, у такмичарском периоду не трчим више од 100-200 метара, те углавном радим спринтеве.
Да ли се сећаш који ти је био први постављени лични рекорд?
–У петом разреду сам кренуо на скок увис и онда сам отишао први пут на Државно школско првенство и ту сам био први са, чини ми се, 1,65 метара, ако се добро сећам.
Сад, неколико година касније, који рекорд држиш?
– Два метра.
Округло? Шта је све допринело томе да помериш рекорд?
–Концентрација на тренинзима и такмичењима, јер је то главни узрок колико ће резултат бити добар. Наравно, тренинзи, мало исхрана, јер још нисам толико стар да имам неку тачну исхрану. Само послушност и рад на тренинзима.
Вероватно ти је бар мало и урођено...
– Да, генетика.
Вратила бих те на исхрану, јер ме то код спортиста увек занима. Шта подразумеваш под редукованом исхраном, будући да се још увек развијаш?
– Да се једе воће, поврће, не мора сваки дан по не знам ни ја колико, али да се на недељу дана поједе неколико јабука, банана је добра, док слаткише и остало не морам да сведем баш на минимуму, али их једем помало.
Колико си сад висок?
– Висок сам 185 центиметара. Надам се да ћу порасти још мало.
Колико си порастао од петог разреда и колико та висина утиче на померање рекорда?
– Порастао сам око 15 центиметара, можда мало више. Наравно, висина утиче на скок увис, али није ни добро да будеш превисок, јер се онда губи експлозивност. Сви професионални скакачи су око 190 центиметара, који центиметар мање-више.
Кад треба да скочиш, шта ти пролази кроз главу пре него што се залетиш?
– Зависи од ситуације. На Државном првнству на последњем покушају од 1,98, када сам нападао лични рекорд, било је ако добро скочим први сам, ако не скочим – други сам, па сам у том тренутку помислио нисам довде дошао да бих био други. Такмичење је било у Новом Пазару, дошли смо дан раније, путовали смо пет-шест сати и онда сам размишљао да се нисам толико цимао да бих био други. И прескочио сам и био сам први.
Да ли постоји трема?
– Пред државна првенства немам трему, али пред Балканијаду сам два дана имао велику трему, али на дан такмичења нисам, па сам због тога и био трећи и скочио два метра.
Шта све, мимо исхране и тренинга, у тренутку кад треба да се залетиш утиче на добар скок?
– Прво, највише концентрација, то је од свега најбитније, да си сконцентрисан и да знаш шта хоћеш да урадиш. Онда од почетка којом ћеш брзином ући и ритам залета, од најспоријег па све до одраза, да си ту најбржи, као и техника да се извијеш у мост.
А какав је осећај кад паднеш на струњачу, кад слетиш?
– Па, кад са два метра слетим на струњачу, а плус ако нисам закачио пречку, одличан је осећај, посебно на Балканијади. Само што су негде струњаче лоше, што је проблем, али углавном је одличан осећај.
Видиш, нисам размишљала о томе да су струњаче лоше... Да ли то онда значи да некад можеш и да се повредиш?
– Па, да. На пример, у Сремској Митровици је струњача стара, треба да се мења, па због тог сунђера кад се отруни, ако паднеш лоше на врат, можеш да се повредиш.
Будући да си ти из породице атлетичара, да ли постоји пораз? Да ли је могуће да одеш на неко такмичење и не освојиш ништа?
– За мој узраст, то ми се досада није дешавало. Био је Европски летњи олимпијски фестивал младих ове године на који нисам ишао. Норме које сам морао да скочим су биле мало велике, јер је 2,03 била норма коју сам морао да испуним, а 2,06 је била медаља, тако да...
Колико си ти родитељи подршка у свему, а колико, с друге стране, има критике и гурања јер се од тебе очекује да будеш најбољи?
– Родитељи су велика подршка и то што ми је мајка тренер доста ми омогућава и олакшава неке ствари. Углавном је добра ствар што сам из породице атлетичара.
Постоји ли нешто мимо атлетике о чему се прича и што те занима?
– Мало пратим фудбал и некад га играм из хобија, али углавном причам о атлетици и то ме највише занима, то ми је главна ствар.
Имаш ли неке узоре из света атлетике?
– Једино скакач увис Мутаз Еса Баршим, он ми је узор зато што има савршену технику и угледам се на њега и желим да будем као он.
Рекао си да рекреативно играш фудал. Колико мораш да будеш обазрив да се не би повредио?
– Морам да будем обазрив, наравно, али ако имам неко такмичење, неколико дана пре тога нећу играти фудбал него ћу бити код куће, одмараћу, нећу излазити напоље.
Имаш ли неки ритуал пред такмичење да те опусти, смири и напуни позитивном енергијом?
– Немам никакав ритуал зато што немам трему пред такмичење. Пред Балканијаду, која ми је била прво велико интернационално такмичење, био сам успаничен и нисам могао да се саберем. Причао сам са једним другаром и питао га шта мисли колико ће да баци куглу, а он је био скроз опуштен и рекао: „Колико могу да бацим, ја ћу да бацим.” Ту сам некако схватио – шта буде, биће, ја ћу да урадим најбоље што могу и тако сам се опустио. То ми је помогло и можда чак утицало на резултат тог дана.
Шта би рекао младима, зашто треба да се баве атлетиком, небитно којом дисциплином?
– То је до личног утицаја, ко жели шта да тренира. Али, атлетика је добра јер је индивидуални спорт и можеш да се прогураш на основу свог резултата и тога колико си добар, нема другог мишљења да је неко други бољи, него постоји резултат и или си бољи или лошији. То је прва добра ствар. А и добра је за организам и мени лично је боља од осталих спортова. Здравији си и дуже живиш.
Какав ти је план кад одрастеш?
– Волео бих да се професионално бавим атлетиком, да узмем медаље на Европском и Светском првенству као сениор. И то би ми био неки план.
А Олимпијада?
– И олимпијску медаљу, то се подразумева. Следеће године имам Европско првенство и ако све буде како треба, на то би требало да идем. То су ми неки ближи планови.
Који су ти даљи планови? Да ли би једног дана био тренер или би се посветио нечему што има везе са школом?
– Даљи планови су ми, ако све прође како треба, да будем тренер, да мало проучим шта све тачно утиче на резултат.
Која достигнућа су ти најзначајнија?
– Битна ми је прва медаља коју сам освојио на Државном школском првенству, јер сам тад тек кренуо да тренирам, то ми је остало у сећању. Највећи успеси су ми медаља са Балканијаде, где смо и на штафети узели бронзу. Државни рекорди су битан део, прошле године сам оборио три државна рекорда: на скоку увис, што ми је најдраже јер је моја дисциплина, затим на 60 препоне и штафета 4х200.
Леа Радловачки
