Једно од решења је нукеарна енергија, а и код ње имамо два крупна корака која треба направити. Први је куповина самог реактора, а други је недостатак кадрова који ће радити у тој или у тим нуклеаркама.
У условима растућих потреба за енергијом, уз убрзан привредни раст и напредак технологија, постоје сви разлози да се у Србији нуклеарна енергија разматра као опција која може допринети стабилном снабдевању, сматра министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић.
Министарка је подсетила да је у Србији од 1989. године на снази законска забрана изградње нуклеарних електрана, уведена као реакција на акцидент у Чернобиљу, а последице те одлуке су да данас Србија није спремна за коришћење нуклеарних електрана јер нема закон, административни оквир и процедуре, нити кадрове за управљање овако сложеним постројењима. Влада Србије, навела је она, у предстојећем периоду намерава да уради детаљне анализе о стварању услова за успостављање нуклеарног програма у нашој држави, а први корак је разматрање процедуралних услова за укидање поменутог мораторијума.
„Можда је највећа штета у претходним деценијама учињена запостављањем развоја кадрова који би пратили развој ових технологија. Наиме, од тренутка доношења одлуке, потребно је пет до 10 година за стварање кадрова”, навела је министарка. Додала је да је Влада Србије започела рад на идентификовању стручних кадрова у земљи и иностранству који би могли квалификовано да анализирају и припремају улазак наше земље у цивилни нуклеарни програм, па је, између осталог, лане у Београду формирано Српско нуклеарно друштво.
Виши научни сарадник у Институту „Винча” Милица Илић објаснила је да је образовање кадрова за нуклеарне електране један веома озбиљан задатак и да је за то потребно произвести стручњаке различитих профила, као што су нуклеарни физичари, који се разумеју у неутронику, нуклеарни хемичари који се баве нуклеарним горивом, инжењери за хлађење, за чврстоћу, за заштиту од радиоактивног зрачења...
„Имајући то у виду, сматрам да је потребно предузети неколико корака. Први корак би био да се подрже факултети на којима би требало да се оснују или осавремене курсеви из нуклеарне енергетике, како би студенти стекли основна знања. Када кажем да се осавремене, хтела бих да истакнем да, упркос мораторијуму на нуклеарну енергетику, у Србији постоје и даље курсеви, који су успели да преживе све изазове”, рекла је Илићева за Танјуг.
Навела је примере да на Машинском факултету и на Електротехничком факултету у Београду постоје курсеви за нуклеарне реакторе и генераторе, односно курсеви заштите од зрачења и третирање нуклеарног отпада. Други корак, сматра Илићева, био би да се ти универзитетски образовани студенти сакупе у једном научно-истраживачком центру, попут „Винче”, како би извршили специјализацију у сарадњи са експертима из области нуклеарне енергетике.
Додаје да је при избору кандидата за будуће стручњаке за нуклеарну енергетику, поред њихове посвећености послу и одговорности, такође важно узети у обзир њихов ентузијазам.
Да су то људи великог ентузијазма, да су високоморалне личности, зато што се ради о веома осетљивој теми. Као што су, рецимо, били људи који су педесетих година 20. века овде у Винчи основали нуклеус нуклеарног истраживања, рекла је Илићева.
„При томе, сматрам да их је код нас јако мало, ако и има експерата из нуклеарне енергетике и да је неопходно да ми те експерте ангажујемо из иностранства. Исто тако, сматрам да је апсолутно неопходно да се један део те специјализације одради на реалним нуклеарним постројењима, било експерименталним, било комерцијалним”, навела је она.
Према проценама, успех би био да Србија до 2035. године направи нуклерани рекатор.
Фото: pixabay.com
