После Бањалуке и Београда, комеморација његове смрти одржана је и у Лондону. Организовала је Фондација за сећање на Јасеновац и Холокауст, чији је Живановић био суоснивач. Како је саопштено из Фондације, у Лондону је о биографији професора Живановића говорио Гидеон Грајф, израелски историчар и стручњак за истраживања Холокауста.
Истакао је да је реч о човеку који је „остао посвећен тражењу историјске истине без компромиса и попуштања под притисцима. При томе, остао је веран принципима.
Да подсетим читаоце „Недељног ручка”: професор Живановић био је најмлађи члан Форензичког тима који је 1964. године истраживао јасеновачки систем хрватских концентрационих логора смрти. Та државна комисија тадашње Југославије, којој је на челу био антрополог Србољуб Живановић, утврдила је, на основу расположивих форензичких доказа, да је у овим логорима, осим 33.000 Јевреја и 80.000 Рома, убијено 730.000 Срба.
Започети посао, због комунистичке опструкције, убрзо је прекинут и никада више није настављен. Поменути резултати истраживања донели су Живановићу не само поштовање него и противнике. То би могао да буде и одговор на питање зашто наши медији, наука и струка, на његовом одласку у вечност нису рекли ни збогом. А морали су.
Ево зашто: професор др Србољуб Живановић предавао је анатомију и антропологију на медицинским факултетима у Новом Саду, Кампали (Уганда), дуже од две деценије на колеџу болнице светог Бартоломеја у Лондону, основане још 1123. године, у Бороку (Папуа Нова Гвинеја), у Харареу (Зимбабве).
Осим Јасеновца, испитао је и описао посмртне остатке историјских личности - босанског велможе Батала, цара Душана, краља Уроша Првог, деспота Стефана Лазаревића у Копорину.
Више од 150 радова ушли су у уџбенике у свету. Његова књига „Болести древних људи” објављена је у Лондону и Њујорку 1982, а у Београду „преведена” две године касније. Такву репутацију ужива и последње Живановићево дело „Медицинска атропологија” (Београд, 1997). Био је члан Краљевског медицинског друштва у Лондону...
Велики антрополог имао је шта да каже и нама који волимо винову лозу и грожђе, особито вино.
Издавајући „Свет пића”, први југословенски часопис за културу пића (1998-2011) у Новом Саду, професор Живановић се предусретљиво одазвао молби редакције да за њене читаоце из Лондона пише о поменима вина од праисторије.
Читаоце „Света пића” подсетио је да винова лоза Vitis vinifera потиче из Закавказја и сматра се да се одатле проширила у разне крајеве света. Сматра се да је она настала од Vitis silvetrisa чије трагове налазимо у подручју Гибралтара.
Проучавајући најстарије остатке људи у нашим крајевима, остатке праисторијског човека из Житишта и Бачког Петровог Села, па остатке кромањонаца у Подунављу, на Падини, Хајдучкој воденици, Брзој Паланци, Велесници, Лепенском виру, Власцу и на другим местима схватили смо да су најстарији преци живели у малим породичним заједницама које су се бавиле скупљањем хране-зрневљем, плодова, коју су јели у сировом стању. Сасвим је јасно да ти људи нису могли да се баве врењем воћа и прављењем неких пића.
Временом је хране било све мање, а гладних уста све више, па су људи почели да се баве доместикацијом и животиња и биља. У људској заједници почиње такозвана неолитска револуција. Ове друштвене промене најбоље се виде у Старчеву код Панчева и у другим нашим археолошким налазиштима.
Подунавље је увек било центар друштвених промена у Европи. Дунав је главна артерија и у Подунављу је све почињало и све се завршавало и поново настајало, ширећи свој утицај на све четири стране света.
У новом времену, а то је у нашим крајевима отприлике 9.000 година пре Христа, живи се у сеоским заједницама. Производња хране се знатно повећава, па се вишак складишти и чува. Археолози су нашли бројне остатке грнчарије која се користи у те сврхе. То је, у ствари, тренутак када воће остављено у некој посуди, почиње да се „квари” на сунцу и да превире.
Први човек који га је попио осетио је „благотворно” дејство алкохола и уживање у ароми зрелог воћа. Тако је дошло и до првих капи вина, јер је грожђе препуно шећера, који брзо ферментира и претвара се у алкохол. То су била наша прва „весела браћа”, закључује духовито Живановић. Закључује следеће: „Виноградарство у нашим крајевима старо је колико и заједнице људи које су далекој преисторији живели на овом подручју”.
