ДНЕВНИКОВА КЊИГА Андреа Попов Милетић: Пионири малени, ми смо морска трава

Издавач: Трећи трг – Сребрно дрво, 2019.
е
Фото: Пионири малени ми смо морска трава, Трећи трг Сребрно дрво

“Пионири малени, ми смо морска трава” је трећа књига Андрее Попов Милетић (1985), талентоване новосадске књижевнице млађе генерације. „Пионири малени...“ је лирски роман фрагментиране нарације у ком нараторка евоцира пределе детињства и сећања на људе који више нису ту. Роман је ушао у шири избор за Нинову награду, и најужи за Виталову, и награђен је на другом конкурсу за прозу „Трећег трга“.

Ово је лирски роман у ком нараторка каталогише фигуре из детињства и младости замагљене временом и умекшане меланхолијом, правећи нешто попут живописног албума интимних сећања. Лабава и фрагментирана структура овог лирског романа убедљиво евоцира фрагментарност сећања која се коначно актуализују тек у садашњости, када са новим значењем (и разумевањем које доносе године), постају део идентитета. Ипак, једно од питања је свакако и зашто баш та сећања на личну, породичну и колективну историју испливавају, док друга остају заувек изгубљена у подсвести? И сама ауторка се у једном од својих интервјуа осврће на ову тему, постављајући питања зашто је нешто заборављено док друга сећања испливавају на површину, и шта је то што чини да изгубљено време има своју сврху?

Чежња за изгубљеним људима и пределима, за свакодневицом која се више не може вратити коначно је сублимирана у крајње лиризованом, етеричном простору мора. Колективни губитак домовине (јер поменути предели припадају земљи које више нема) приказан је из крајње личног угла, а далека летовалишта сублимисана су у осунчане, интимне просторе сећања. Читалац који с нараторком дели сличне културне, историјске и просторне референце лако ће бити увучен у ову прустовску игру присећања, верујући да проналази и своја сећања у туђим; за оне који деле време и простор ово је дирљиво путовање коз пределе којих више нема. Они други, који можда нису делили исти хронотоп са нараторком, могу свеједно препознати сећања као своја, јер ова књига чији су простори сензификовани меланхолијом свакако призива чудан осећај онога што неки културни теоретичари називају „анемојом“.

Анемоја или анемоиа је неологизам за психолошку појаву у којој субјект осећа јаку носталгију за временом које никад није доживео, или за простором у ком никад није био.

Настасја Писарев

ЦИТАТ

Пре него што кренеш на море не можеш да спаваш. Увек иста прича од детињства.

Јеси ли дошла на море да би плакала? Појела си три кугле сладоледа и још увек си плакала. Попила си бело вино са Крита и још увек си плакала. Појела си бранцина, ораду, шкампе, остриге, дагње, сардине, хоботницу и још увек си плакала. Отпливала си далеко и престала да плачеш.

Мештани су узимали близину мора здраво за готово, гледали на твоје одушевљење подозриво, мрзовољно, туфнасти од хлада маслина засели и непосољени, али када би се насмешили био је то осмех којим су те препознали, угрејали и прихватили као своју.

Банда галебова се око три сата ујутру окупља на суседном крову и договара по којој ће плажи сутрадан ординирати и који трајект напасти, отимати чипс и хлеб из пружених руку и срати по људима. Мачке, има их тек две-три, делују самостално и изненађујући су незлочестог изгледа. Осим њих, ту је и један промукли петао који увек кукуриче у погрешно време, око четири ујутру док још влада мркли мрак и око седам увече – права карикатура од петла.

 

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести