Жири за доделу награде великог песника радио је у саставу - председник Горан Максимовић и чланови Драган Бошковић и Војислав Карановић.
„Ненад Милошевић је написао убедљиву песничку књигу”, стоји у образложењу жирија за награду, коју је прочитао Максимовић.
“Доста дуго је, на Карверовом трагу, тежио детаљном опису појединим сегмената стварности. Сада је своју поезију деликатно уклопио у шире наративне структуре којима се евоцира лично и колективно сећање на прошле догађаје, и поставља питање о природи везе језика и стварности”, наведено је у одлуци жирија.
Жири констатује и то да „суптилна иронија, испитивање граница (ауто) биографије и поезије, дискурзивна песничка самосвет, чини књигу „Песме из лимба“ достојном певања Бранка Миљковића.
“Указана ми је велика част да понесем награду која носи име Бранка Миљковића за своју збирку поезије и захвалан сам жирију, што су од других колега и њихових књига песама одабрали баш моју”, рекао је добитник награде Милошевић.
“Посебно ми је драго што већину у жирију чине баш песници, јер ја пишем за песнике и читаоцу песнику се обраћам”.
Онда лауреат признаје и следеће: “Некада нисам волео поезију Бранка Миљковића, сврставао сам га у неосимболисте, у ширем смислу авангардисте".
"Када сам почео да се бавим поезијом, желео сам да пишем из реализма говорног језика, као неки Бранкови савременици, како бих стигао до онога што је Зоран Христић назвао реалистички објективизам. Мислио сам да Миљковић жели да спаси симболизам и надреализам коме није било спаса”, истакао је Милошевић.
Песник напомиње да му је било потребно скоро 30 година да дође до тема којима је Миљковић био окупиран још у својим раним 20-им годинама: смрт и певање, Орфејев тамни свет у коме се додирују смрт и живот, песма и песник, душе живота и биљака, и душа, невиност и светлост песника.
По њему, само велики песници су и свеци поезије који понекад засветле из својих речи.
Све те године песме Миљковића су биле поред добитника награде, његове теме су га сачекале данас и оне чекају сваког песника, “али не стижу сви песници до тих тема”.
Поезија Миљковића је за песника Милошевића постала права - пећина идеја.
“Током 30 година жалио сам се да добијам мање него што заслужујем, а ево сада добијам више: Бранкову поезију као изазов, тајну и загонетку, која ми је најпотребнија, а открио сам је тешко и мучно. Срећан сам и клањам се Бранку, он је показао оно што се назива песником”, узбуђено је нагласио песник.
Завршио је говор цитатима стихова из песничког опуса Бранка Миљковића - “Бити лицем у лице свету преко пута пустиње, и неке звезде наопаке, и видети све где други виде само ноћ”.
На велики конкурс за најпрестижнију песничку награду у Србији, која је по 49. пут додељена у част прерано преминулог “принца српског песништва”, стигло је више од 120 песничких збирки.
У најужем избору биле су и књиге „Топло биље“ Бојана Васића и „Повремена попут викенд-насеља“ Маше Сеничић.
Лауреат Милошевић рођен је 1962. године у Земуну, и до сада је објавио седам збирки песама - “Поспаност“, „Умањења“, „Јурећи у рај“, „Места“, „Песме са Саве и Дунав“, „Тиме код” и „Воде и ветрови“.
Награђени песник пише и књижевне критике, есеје о књижевности, култури и политичкој теорији, а стално је запослен као уредник у редакцији Документарног програма РТС-а.
Награду „Бранко Миљковић“ додељује Град Ниш, а финансијски је подржава Министарство културе и информисања Републике Србије.
