На почетку сликарске каријере стицао је знања из црквене уметности код Стевана Алексића у Модошу у Банату, а школовао се и потом усавршавао не само у срце Уједињеног Краљевства, него и у Загребу, Београду, Минхену, Бриселу...
Осим (ре)аквизиције – витража „Алегорија ваздухопловства“ висине три метра, који је Галерија Матице српскео према неизведеној Поморишчевој скици наручили у сомборском атељеу Станишић – недавно је ГМС успела да принови још једно важно дело овог изузетног аутора. То је слика „Бановић Страхиња“ настала 1936. године, која на најбољи начин говори о Поморишчевој посвећености српској прошлости на модеран начин, када је својом тананом линијом и сведеним колоритом стварао реалне и идеалне облике подједнако. Ово изузетно уметничко дело биће откупљено од сликаревог сина, Гордана Поморишца и захваљујући средствима Министарства за културу обогатиће колекцију Галерије Матице српске. Управо од његових наследника чули смо и како је од свих епских народних песама, Васа Поморишац највише ценио управо песму Бановић Страхиња, из древних времена преткосовског циклуса, коју је Вук Караџић чуо од Старца Милије и објавио средином XIX века.
На изложби „Поморишац. Васа Поморишац” публика је у прилици да до 3. марта види како је уметник илустровао друге познате епске народне песме, међутим, слика, која ће се придружити другим ремек-делима Галерије Матице српске, нарочито се истиче архетипском представом витеза на пропетом коњу са тамном линијом дијагонале копља у десној руци. Испред њих, уздигнута и савијена нога мрког хрта Карамана, у пејзажу на којем се јасно види „малена Бањска“ и Голеч планина, са мостом преломљених лукова у подножју истоимене реке, сведоче часу драматичних догађаја што ће изменити судбину појединца и народа истовремено.
Слика је заправо колорисани цртеж на папиру кашираном на платно, вешто назначен у односима белих акцената и неутралне боје подлоге, у преображају лика јунака у романтичну икону јединственог тоналитета. Растресена и формирана ветром, зелена долама Страхињића Бана подржава стилизоване линије профила Бановић Страхиње који строго мотри на зауздану главу свога добра „ђога од мегдана“. Поморишац је деловао у друштву Зограф заједно са Настасијевићем, рекреирао је уметност српског средњег века и истицао сагласност моралног и лепог. У потрази за истином, сигурно га није оставила равнодушним узбудљива прича, „претходница“ Косовске битке, али и трагичан преокрет неверства његове љубе као и тадашњи положај жене у друштвеној матрици српске властеле. Бановић Страхиња је упркос предрасудама, попут „одговорног“ домаћина заступао модерније гледиште стављајући га изнад исконског страха од огрешења. Ипак, на крају је мачем, херојски изборио правду у коју је од почетка веровао.
Издаја је променила лице, (хришћански) опрост је надвладао стереотипе а песма о вери и невери дала је српској књижевности једно од најснажнијих остварења. Негујући ликовним путем овај важан сегмент српске културе – епику као извор надахнућа, Васа Поморишац успео је да, стварањем композиције „Бановић Страхиња“ и не само њом, установи идеју повратка традицији којом је могуће остварити аристрократски идеал историјске мисли.
Мидраг Б. Протић писао је у својој чувеној студији „Српско сликарство XX века“ да је Васа Поморишац у своме делу посвећен строгом поретку и реду, хармонији као и интелектуалној и емоционалној равнотежи. Унутар ових појмова, распоређених међу многобројним техникама и мотивима, Васа Поморишац је оставио у наслеђе дело трајне вредности а ликовним језиком слике „Бановић Страхиња“ сабрао квалитете западне витешке иконографије и идеализовани карактер српске и византијске ликовне представе. Његова маестрална моћ трансформације стила наговестила је убедљив и модеран ликовни израз, амалгам који можемо ишчитавати попут кадрова стрипа или замишљати као цртеж који је недостајао на штампаним страницама преткосовског циклуса старијих издања. „Нетко бјеше Страхинићу бане“, али мора се признати да, Нетко бјеше и Поморишче Васо, у непрегледном низу стваралаца који су обележили српску историју уметности XX века.
Данило Вуксановић
