Унутар корица позамашне књиге од чак 600 страница, дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада сабрао је више од 300 Душкових поетских наслова које је неко некада више или мање успешно обојио акордима, уз детаљне податке о дискографским издањима на којима су снимљени, попис композитора и извођача, омоте свих плоча, избор фотографија и, као посебан раритет, до сада непознате посвете које су музичари руком исписивали аутору.
По форми је то озбиљно енциклопедијско дело, али по садржају је емоцијама обликовани споменик засигурно највећем поп песнику ових простора у ’70-им и ’80-тим годинама минулог столећа, пише портал buka.ba у осврту на монографију.
Када је почетком седамдесетих почео да сарађује с музичарима, Душко је већ био познати и награђивани песник. Под његовим скутом стасала је талентована екипа младих босанскохерцеговачких песника, које је назвао судбоносним дечацима: Стеван Тонтић, Ранко Рисојевић, Абдулах Сидран, Авдо Мујкић, Рајко Петров Ного... А када су дечаци сазрели, окренуо се новим клинцима – музичарима. Сарадња са њима, нема сумње, донела му је славу и популарност, коју, сигуран сам, на тај начин није прижељкивао, наводи Богица Мијатовић, подсећајући на то да је име Душка Трифуновића постало познато и ван поетских кругова захваљујући Бијелом дугмету, Јадранки Стојаковић, “Индексима”, Неди Украден, “Тешкој индустрији”, Здравку Чолићу, Сеаду Мемићу Вајти...
Иако сам није нарочито волео поп музику (“музика има свој ритам, који ремети мој ритам”), Душко Трифуновић је, како наводи аутор монографије, са музичарима сарађивао јер је увек био спреман да помогне, нарочито младима. “Напросто, није могао никога да одбије, тако да су његове текстове добијали и неки музичари који га својим квалитетима нису заслужили као сарадника”, открива Богица Мијатовић, напомињући да се тек делимично слаже са оценом коју је Душко навео у уводном слову за једну збирку својих певаних стихова:
„Ово нису песме високог литерарног сјаја“. Јер, појашњава Мијатовић, велики број песама из Трифуновићевог “музичког опуса”, попут сад већ легендарних Тајна веза, Пристао сам бићу све што хоће и Шта би дао да си на мом мјесту, али и некада веома певаних Чисти зрак, Голубица и Не очекуј да те итко разумије, без сваке сумње би се нашло у антологији његових најбољих песничких остварења, коју би приредили најстрожији књижевни критичари.
Често сам с Душком причао о његовој примењеној поезији, а када сам га упитао да ли зна колико је његових песама завршило на плочама или фонотекама југословенских радио станица, одговорио је одречно. Обећао сам му да ћу покушати да им уђем у траг. За његова живота прикупио сам око 150 снимака, а у протеклих десетак година пронашао сам још толико.
На Душкову поезију музику су писали познати југословенски композитори: Арсен Дедић, Никица Калођера, Ђорђе Новковић, Горан Бреговић, Корнелије Ковач, Зоран Симјановић, Кемал Монтено… а њихове композиције на Душкове текстове снимила су равно 194 различита извођача.
Иначе, Богица Мијатовић се постарао и за оне читаоце који воле куриозитете, па је тако завршно поглавље посветио цртицама које, рецимо, откривају да је Бијело дугме, иако се успеси Бреговића и друштва често везују за име Душка Трифуновића, снимило свега шест његових песама, док “Тешка индустрија” на свом “конту” има чак 31; да је прву Душкову песму на ЛП плочи, Поздрав баки, снимила – троипогодишња Аријана, као и да најчешће снимана његова песма није “Тајна веза” већ - “Ти си ми била нај, нај, нај” са чак девет студијских верзија.
Ове пјесме су испуниле своју мисију – биле су хитови, сад могу мирније. Сад оне личе на мене, који сам једно вријеме пристајао да будем играчка, речи су Душка Трифуновића којима почиње монографија, али које су и њен својеврстан лајтмотив.
М. Стајић
