окоТВоко: Зауставите земљу, силазим

Као да тај човек није створио толике звезде и звездице које сада пуне Спенс. Свако ко је требало да га напусти - напустио га је на време, као што је то био случај са Миланом Станковићем. Ако знаш за боље - широко ти поље! „Све што се одгађа то се не догађа”, написа једном Душко Трифуновић. Накотило се овде којечега - лицемера и људи који ће забити нож у леђа. Што би естрада била боља од друштва контаминираног злобом и завишћу? 

Мирза Селимовића је говорио за ТВ Е о људима који друге не могу да  виде очима, лажно им лајкују постове  иду на венчања и сахране. Рекао је да не воли неискреност. Постало нам је битније ко долази на сахране и џенезе него човек који је преминуо. Постали су важнији кликбејтови по интернету. Све је постало таблоидно. Ускаче се кроз прозоре и ограде да се сними ко је дошао у нечију кућу да изјави саучешће. 

Па погледајте колико је новинара било испред куће Саше Поповића кад је српска мајка долазила да изрази саучешће његовој супрузи Сузани. Мирза сад мора и да се правда медијима зашто јесте или није дошао на сахрану. Мишеви су одлучили да пљују Сашу Поповића и „Слатки грех”, па мало и Брену, а није прошло ни два, ни четрдесет дана. О томе је Сања Ћулибрк одлично и у свом подкасту урадила интервју са музичким уредником који је све Саши говорио где и када треба и то у лице. Говорити иза леђа и бити таблоидан по сваку цену је данас императив. 

Зашто су се толико бавили одлуком Габи Новак да оде у дом и зашто то себи плаћа, да би кроз седам дана умро њен син Матија Дедић? То је једна уметничка породица која је створила таква ремек-дела, а сада да их развлаче по порталима анализирајући Матијино здравствено стање. Као да нам није било доста што смо знали да је Минимакс на истом месту пресадио јетру у Италији где и Арсен Дедић. 

Битно је да је Арсен волео своје пријатеље, јер је памтио „само сретне дане”. Није то заслужила Габи, која никад није тражила пажњу паланке и која је увек имала свој пут са што мање медија. Као и Матија. Један талентован човек је отишао, али коме је то сада важно кад је битно да се кликће?! Кад има на хиљаде портала и  кад вештачка интелигенција за минут може да вам излиста шта се о вама пише. Не поштују се ни живи, ни мртви, ни болесни, ни талентовани. Успех се, тек, не опрашта. Па је све више натписа о људима који нису играли таблоидно коло. Медијска џунгла, зверињак са хиперинфлацијом подкаста и телевизија. Са вишком портала и доконих људи који ће да мрзе и хејтују по друштвеним мрежама. 

И у праву је Маја Шупут, која је у подкасту „Инкубатор” рекла: „Зашто бих се живцирала ако особа има времена да се бави мојим, а не својим животом?” Она то не схвата. Како можеш причати будалаштине о неком кога не познајеш. Схватиш, кад си јавна личност, да је све трачерај, све је бизарно на „рекла-казала”. Схватила је Маја колико је живот лепши ако се бавиш собом, а не особама које не подносиш. 

И колико је живот лепши ако се не бавиш другима, него се усмериш да од свог живота направиш максимум. Заиста, кад сам почињао да радим емисију „Таблоид” ни слутио нисам да ћу морати да пишем о томе како су све границе пређене. Сад можеш да се зовеш и Саша Поповић, Габи Новак, Здравко Чолић, можеш да се склањаш колико хоћеш - неће ти дати мира нигде ни на аеродрому, ни на сахрани, ни на оном свету. Зауставите земљу, силазим! За мене је ово превише врућине и спарине на моју годину производње и медијског трајања.

Александар Филиповић