ПРИЧЕ ИЗ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ Огњиште место гозбе и дружења

Војвођанску кухињу красе кулинарска умећа припремања јела која имају корене у традицији различитих народа који живе на тлу Панонске низије.
U Vojvodini je izrađivana keramika panonskog tipa Foto: V. Fifa
Фото: У Војводини је израђивана керамика панонског типа Фото: В. Фифа

Народи су се вековима међусобно мешали и стапали, али и прихватали новине и истовремено  настојали да задрже своја аутентична обележја што је довела до тога да Војводина обилује разноврсним ђаконијама и поносно баштини културу заједништва различитих народа.

Према речима кустоса етнолога – антрополога Музеја Војводине у Новом Саду Сташе Арсеновић Копривице, у етнолошом делу сталне поставке изложени су предмети из свакодневног живота који су се некада употребљавали, а данас имају културну вредност и сведоче о повезаности и односима разних народа и развоју Војводине од 19. до прве половине 20. века.

- Огњиште или ватриште заузимало је централно место у животном простору и  служило је за грејање и кување, за окупљање породице, преношње народних предања, веровања и обављање обреда годишњег и животног циклуса, те се може рећи да је кроз све епохе с огњишта зрачила повезујућа и исцелитељска моћ ватре – објашњава Сташа Арсеновић Копривица. - Око огњишта се налазио прибор за ложење, посуђе за припремање хране, као и украсни тањири. Опрему за кување и припремање хране чинили су земљани лонци различитих димензија, метални котлићи, вериге за њихово качење, тучани тигањи и шерпе за запршку, саџак (троножац), преклад за дрва и црепуља под којом се пекла храна.

Огњиште је заменила зидана пећ и кухиња је тада добила другачију димензију. Према речима Сташе Арсеновић Копривице, озидана пећ с каратеристичним банком, служила је не само за спремање хране, спавање и одмарање око њега, већ је било и место где су се обављали одређени послови и одвијао друштвени и обредни живот.


Фото: Процес мешења и печења хлеба Фото: Музеј Војводине у Новом Саду

За сваки дан по један хлеб

Ако се ишта може назвати основном храном у Војводини то је онда хлеб. Како објашњава Сташа Арсеновић Копривица прибор који је коришћен за његово мешење су традиционалне наћве од дрвета и керамике, лопар, сремска лебара, дрвена посуда са шест удубљења у којима се киселило тесто за шест хлебова - за сваки дан у седмици по један хлеб, а на дан печења хлеба јела се лепиња, погача или кувала попара.

- На етнолошкој поставци Музеја Војводине посетиоци могу видети предмете који осликавају начин припремања хлеба као и неколико фотографија – каже Сташа Арсеновић Копривица. -  Фотографије су снимљене у Малој Босни 1990. године у једној буњевачкој породици и приказују процес мешења и печења хлеба. Поред тих, изложена је и фотографија зидане пећи из 1952. године која се налазила у једној словачкој кући у Гложану.


- Начин на који су загреване пећи зависио је од изгледа посуђа – каже наша саговорница додајући да се све до почетка Првог светског рата посуђе израђивало од керамике, а да би се касније пресвлачио емајлом. - Иако се на огњишту и у зиданој пећи користило керамичко посуђе, постојала је разлика у облику посуда за припремање хране. Лонци који су се користили у зиданим пећима били су ваљкастог, док је оно које се користило на огњишту било углавном бокастог облика. У Војводини је израђивана керамика панонског типа, посуђе које је опстало су тегле за пекмез, цетке или ђевђири, односно посуде с рупичастим дном за тестенину, ћупице за држање млека, бућка за путер, лонци за милерам, шоље за кисело млеко..Посуде за течност су такође биле израђене од керамике и разликовале су се по величини, облику и намени. Велике, које су се свакодневно употребљавале, били су углавном крчази за воду који су се носили на њиву, као и ћупови у којим се чувала вода у кући.

Фото: Посуде за хлеб Фото: В. Фифа

Богато украшене посуде су се користиле у обредне сврхе, крсну славу и обележавање значајних датума. Ту су спадале ћупе за изношење воде за култне потребе, затим бокали за вино, чутурице и бутељке за ракију.

- У Музеју Војводине посетиоци могу да погледају богату колекцију занимљивих посуда као што су варалице за вино које имају неколико лажних и само један прави сисак, како би неупућени просули по себи вино – појашњава Сташа Арсеновић Копривица. - Затим чутуре за ракију у облику молитвеника са шаљивим натписима.  Бокал који нарочито привлачи пажњу посетилаца на трбушном делу има ћирилични натпис „Пијмо вина докле траје века, та вино је мелем за човека“. Тај бокал за вино је израђен од керамике, беле је боје и богато је украшен од врха, преко бокастог дела до дна биљним орнаментима у виду лозице, детелине, листића, као и мотивом преплета и изломљеном линијом, а рађен је према нацртима наставника цртања Тодора Брановачког из Сенте и потиче с почетка 20. века.

Иако се посуђе данас разликује од керамичког које се користило у прошлости, начин припремања хране је остао исти. Рецепти, називи и припрема јела представљају нераскидиву везу са прошлошћу, традицијом који се преноси генерацијама, пркосе времену и чувају од заборава.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.3108
Најновије вести